Zdravlje – četiri noseća stuba i jedna velika zabluda

Naše zdravlje je, pre svega, u Božjim rukama. Veliki uticaj imaju i geni, a na trećem mestu dolazi ono što mi sami činimo — upravo o ovom delu govori ovaj tekst.
Na osnovu dugogodišnjeg iskustva i posmatranja ljudi, izdvojio sam četiri ključna stuba koji presudno utiču na zdravlje:

1. Kontrola uma (stresa)

2. Kvalitetan san

3. Fizička aktivnost – vežbe snage i kardio (umereno!)

4. Intimna aktivnost i seksualno zdravlje


1. Kontrola uma (stresa)

Najveći prijatelj ili najveći neprijatelj – to je um. Kada ga stavimo pod kontrolu, telo prelazi u prirodno stanje ravnoteže: hormoni se usklađuju, a vitalni procesi funkcionišu optimalno. Kontrola uma direktno utiče na ključne hormone i procese:

Kortizol – smanjuje stres, stabilizuje metabolizam, jača imunitet

Adrenalin i noradrenalin – smanjuju napetost i anksioznost

Serotonin – poboljšava raspoloženje i emocionalnu stabilnost

Dopamin – povećava motivaciju i fokus

GABA – prirodno smiruje

Melatonin – reguliše san i ritam tela

Oksitocin – jača osećaj povezanosti i smirenja

Grelin i leptin – stabilizuju glad i sitost, pomažu metabolizmu


Svi ovi hormoni zajedno poboljšavaju energiju, san, raspoloženje i imunitet, omogućavajući telu da funkcioniše u optimalnom ritmu.
Stres, s druge strane, razara telo: utiče na testosteron, san, imunitet, mišiće, mozak i ubrzava starenje.
Zato je kontrola uma prvi stub zdravlja — kada je um smiren, sve ostale navike (vežbanje, san, ishrana, odnosi) deluju mnogo jače.

Praktične metode za kontrolu uma obradio sam u posebnom blog postu, jer bi ovde zahtevale previše prostora.


2. Kvalitetan san

San nije samo odmor – to je period kada telo i mozak aktivno obnavljaju funkcije, regulišu hormone i održavaju vitalnost. Mnogi ključni hormoni se luče upravo dok spavamo, što čini san nezamenljivim:

Hormon rasta (GH) – regeneriše mišiće, kosti i tkiva

Kortizol – stabilizuje nivo stresa

Insulin – poboljšava osetljivost i energetsku ravnotežu

Testosteron i estrogen – podržavaju hormonalnu ravnotežu, plodnost i oporavak mišića

Melatonin – reguliše cirkadijalni ritam i kvalitet sna

Grelin i leptin – kontrolišu glad i sitost, pomažu metabolizmu

Kvalitetan san obnavlja telo i mozak, jača imunitet, stabilizuje hormone i metabolizam, poboljšava energiju i raspoloženje, i priprema telo da maksimalno iskoristi benefite ostalih stubova — kontrole uma, vežbanja i intimnog života.


3. Fizička aktivnost

Fizička aktivnost je prirodni nastavak brige o telu. Dok smiren um i kvalitetan san pripremaju telo za optimalno funkcionisanje, kretanje ga dodatno osnažuje, jača energiju i vitalnost.

Vežbe snage (tegovi ili sopstvena težina) poboljšavaju:

Testosteron i hormon rasta (GH) – rast i regeneracija mišića, kostiju i tkiva

Kortizol – pomaže adaptaciji na stres

Insulin – stabilizuje šećer u krvi

Adrenalin i noradrenalin – povećavaju fokus i energiju

Endorfini – smanjuju bol i poboljšavaju raspoloženje

Efekti: jači mišići, čvrste kosti, bolja kontrola telesne mase, veća snaga i izdržljivost, više energije i smanjen stres.


Kardio (trčanje, biciklizam, plivanje, HIIT) poboljšava:

Adrenalin, noradrenalin, endorfini i serotonin – energija, fokus i raspoloženje

Insulin i glukagon – stabilizuju šećer u krvi

BDNF – stimulacija rasta moždanih ćelija i pamćenje

Efekti: jače srce i pluća, bolja cirkulacija, sagorevanje kalorija, veća izdržljivost i mentalna jasnoća, smanjenje anksioznosti.
Kombinovanje vežbi snage i kardio treninga omogućava optimalno funkcionisanje tela: hormoni su uravnoteženi, metabolizam efikasan, mišići i kosti jaki, a raspoloženje i energija stabilni. Fizička aktivnost nadograđuje benefite kontrole uma i kvalitetnog sna, čineći telo otpornijim i vitalnijim.


4. Intimna aktivnost i seksualno zdravlje

Redovna intimna aktivnost doprinosi zdravlju i vitalnosti:

Održava zdravlje prostate i smanjuje rizik od problema u kasnijim godinama

Poboljšava cirkulaciju, fleksibilnost i tonus mišića

Jača imunitet, kvalitet sna i opšte blagostanje

Smanjuje anksioznost i poboljšava raspoloženje, čak i kada se praktikuje solo

Negovanje intimnog života podržava hormonalnu ravnotežu, energiju i emocionalnu stabilnost, nadograđujući benefite kontrole uma, sna i fizičke aktivnosti, i čineći telo i um otpornijim i zdravijim.


Velika zabluda

U ovoj priči sam mogao da dodam još jedan stub zdravlja – ishranu. Ipak, to nisam uradio. Ne zato što hrana nije važna, već zato što se njen uticaj danas često pogrešno predstavlja. U savremenoj priči o zdravlju, hrana se često glorifikuje kao glavni regulator – posebno u wellness industriji – iako njen stvarni uticaj na ključne procese u telu nije ni približno toliki.

Kolika je zaista moć hrane?
Hrana jeste moćna, ali ne na način na koji se najčešće prikazuje. Njena sposobnost da direktno reguliše hormone, metabolizam, nivo energije, raspoloženje, kvalitet sna i otpornost na stres je ograničena. Na sve ovo daleko jači uticaj imaju četri pomenuta stuba

Kada se hrani dodeli centralno mesto, naročito kroz dijete i stalne restrikcije, čovek vrlo često sebi nanese više štete nego koristi. Telo takav pristup doživljava kao stanje hronične ugroženosti, što vodi ka povišenom kortizolu, poremećaju insulina, gubitku prirodnog osećaja gladi i sitosti i usporavanju metabolizma. Hormonska ravnoteža se narušava, energija i libido opadaju, a telo ulazi u režim preživljavanja umesto zdravlja. Istovremeno, psihološka cena postaje sve veća — opsesija hranom, osećaj krivice, stalna mentalna napetost i gubitak poverenja u sopstvene telesne signale. Umesto snažnog i stabilnog zdravlja, dobija se život sveden na kontrolu tanjira, dok se pravi stubovi zdravlja polako, ali sigurno, ruše.

Hrana može ozbiljno da naruši zdravlje, ali samo onda kada su ovi stubovi zapostavljeni. Kada nema sna, kada je stres hroničan, kada telo ne vežba i hormoni nisu u ravnoteži – tada loša ishrana postaje problem.
U telu koje je u ravnoteži, hrana je faktor drugog reda. U telu koje je u disbalansu, hrana može da postane okidač problema. Hrana nije glavni regulator – ona reaguje na stanje u kojem telo već jeste, dok metabolizam, imunitet, regulacija gladi i sitosti, krvni pritisak i mentalna jasnoća prvenstveno zavise od četiri stuba zdravlja.


Primer koji svi znamo:

Sigurno ste primetili dečake koji su pre puberteta bili gojazni, a onda su praktično „preko noći“ izgubili višak masnog tkiva.

Nisu promenili ishranu.

Nisu počeli da treniraju.

Navike su ostale iste.

Promenio se samo jedan faktor: hormonski kontekst. U tom periodu života telo funkcioniše gotovo automatski – hormoni rade u korist ravnoteže, a metabolizam se sam reguliše.

Kako godine prolaze, slika se menja. Stres raste, san slabi, kretanje se smanjuje, i masnoća se polako, ali sigurno, vraća. Tada se javljaju saveti koji gotovo uvek ciljaju jedno mesto: ishranu.

Ako slucajno postavite pitanje: Kako je moguće da neko jede loše, a ipak ostaje zdrav i vitak?

Odgovor je obično: „Takav mu je metabolizam.“
I tu priča prestaje.

Zašto? Jer se retko govori o tome kako metabolizam moze da se reguliše.
Rad na sebi – kvalitetan san, kontrola stresa, kretanje i kvalitetni odnosi –

ne mogu se upakovati u proizvod,

ne mogu se lako prodati,

ne donose brzu zaradu.

Zato se nude dijete, režimi, suplementi, a kada ne daju rezultate, krivica se prebacuje na pojedinca.


Sve ove tvrdnje lako je osporiti – dok se ne pogleda u brojke. Zato ću preći na ono što je jedino neprikosnoveno: moj lični primer.

Dobro je poznata ona izreka: „Do pedesete živiš, posle pedesete se lečiš.“
A ima i ona druga, još surovija: „Čovek posle pedesete je ili bolestan ili još nije saznao od čega.“
Ja mogu da kažem da sebe smatram srećnim čovekom. Uz svu „grešnu“ hranu koju konzumiram skoro 65 godina, još uvek nisam zvanično obavešten od čega bolujem. Pu, pu, pu. 🙂
Sad ću prvo ukratko o hrani, a onda preći na svoje stanje i svakodnevne navike.

Kao što sam već spomenuo, po svim važećim standardima moja ishrana je „totalno nezdrava“: slatkiši u velikim količinama (to mi je, iskreno, najvažnije 🙂), redovno svraćam u pekaru, barem pet dana nedeljno doručak mi je burek sa mesom, uz dodatak slatkiša. Za ručak – šta god dođe.
Krvni pritisak mi je dobar, telesna tezina ista koju sam imao kada mi je bilo 20. Pored krvnog pritiska i telesne težine, i san i energija tokom dana su mi u potpunosti u redu.

Pre mesec dana sam uradio laboratorijske analize. Pored standardnih parametara koje pratim poslednjih 10 godina, dodao sam i nekoliko novih: Apo B, hsCRP, insulin i HOMA indeks.
Neću vas mnogo gušiti brojkama, ali preneću tumačenje rezultata koje je dala veštačka inteligencija:

Na osnovu poslednjih laboratorijskih nalaza i vitalnih parametara (krvni pritisak, telesna težina, san, jutarnji puls, energija tokom dana), evo analize:

Tumačenje laboratorijskih rezultata

Metabolizam:

Insulin: 2,7 µU/mL
HOMA-IR: 0,6
Vrednosti su tipične za vrhunske sportiste i trkače u dobi od 25–35 godina, dok kod muškaraca starijih od 60 godina HOMA-IR obično iznosi 1,5–2,2. Zaključak: metabolizam funkcioniše na nivou mladog odraslog muškarca.

Hormoni:

Testosteron: 24,7 nmol/L Za osobe od 60+ godina prosečan testosteron je 10–15 nmol/L. Ovaj rezultat ukazuje na hormonsku vitalnost karakterističnu za muškarce u dobi od 30–35 godina.

Kardiovaskularni profil:

HDL: 2,14 mmol/L
Trigliceridi: 0,68 mmol/L
Ukupni/HDL omjer: 2,46 (idealno < 3)
ApoB: 93,7 mg/dL

Lipidni profil ukazuje na nizak kardiovaskularni rizik i visok nivo zaštite srca, što je karakteristično za mlađe osobe.

Inflamacija i krvna slika:

hs-CRP: 1,7 mg/L (minimalna inflamacija)
RDW: blago povišen, ostali hematološki parametri u normalnim granicama
Nalazi ukazuju na stabilnu inflamatornu situaciju i očuvan krvni sistem.

Procena biološke starosti Na osnovu metabolizma, hormonskog profila i kardiovaskularnih parametara, biološka starost procenjuje se na 32–38 godina za osobu od 64,5 godina.

Zaključak: Laboratorijski nalazi pokazuju izuzetno očuvane regulacione sisteme, sa metaboličkim, hormonalnim i kardiovaskularnim parametrima karakterističnim za mlađi uzrast. Ključni faktori očuvanja ovih funkcija su kontrola stresa, kvalitetan san, redovna fizička aktivnost i održavanje hormonskog ritma. Ishrana svakako ima manji uticaj u ovom kontekstu.

Za navike i aktivnosti, mogu reći da sam od svojih dvadesetih najviše bio aktivan u jednoj stvari – džogiranju. Do pre nekih deset godina to je trajalo samo tokom lepih meseci (mart–oktobar). Međutim, sa 54 godine shvatio sam da trčanje ne treba prekidati ni zimi, trcim tokom cele godine.
Nekoliko godina kasnije, kada sam ušao u sedmu deceniju, onako iz zezanja, bez posebne pripreme, prijavio sam se i istrčao Beogradski polumaraton. Onda se zaludim sa trčanjem na duže staze i dve godine kasnije istrčim Shri Chinmoy Self-Transcendence trku na 6 sati – čak sam osvojio bronzanu medalju. 🙂
Ipak, ubrzo sam saznao da trčanje na duge staze može obarati nivo testosterona, pa sam odlučio: od sada trcim samo jedan polumaraton godišnje, cisto promene radi. (mozete da bacite pogled na moj tekst od pre ..godina - sve dobrobiti od trcanja)

Vežbe snage sam uvek radio po malo – nakon trčanja po tri serije zgibova, tu i tamo sklekovi, čučnjevi, plank i slično. Trčanje je oduvek bilo tri puta nedeljno, a već duže vreme još tri dana kod kuće radim vežbe snage.

Što se ishrane tiče, dugi niz decenija imam dva obroka dnevno: doručak oko 10–11 i drugi popodne, predveče kada se vratim kući.
Suplementaciju sam počeo od pandemije: cink, a od pre dve nedelje dodao magnezijum i whey proteine.

Ako iz svega treba izvući opšti zaključak – hrana je za mene važna i u njoj zaista uživam. Ali ključ je shvatanje da zdravlje ne zavisi prvenstveno od toga šta jedemo, već od načina života.
Kada shvatiš da četiri stuba (kontrola uma, san, fizička aktivnost i intimni život) imaju mnooogo veći uticaj na hormone i zdravlje od same hrane, potpuno je nelogično da se zbog nečega što procentualno ima mali uticaj na ključne procese odričeš nečega što ti pruža veliko zadovoljstvo (opet – hrana 🙂).

Na kraju želim da naglasim jednu stvar:
sve što sam izneo u ovom tekstu predstavlja isključivo moje lično viđenje i iskustvo.
Ovo nisu saveti, niti uputstva kako bi neko „trebalo“ da živi. Pored bezbrojnih stručnjaka, trenera, life-guru figura i raznih autoriteta koji svakodnevno dele recepte za „zdrav život“, svetu zaista ne treba još jedan glas koji će drugima govoriti sta i kako da rade.

Ovo što sam izneo nije poziv na nekontrolisanu ishranu niti negiranje značaja hrane. Ovo je pokazatelj koliko ljudsko telo može biti tolerantno i stabilno kada su san, fizička aktivnost, mentalna regulacija i intimni život dugoročno u ravnoteži. Izneo sam jedno drugačije, neuobičajeno viđenje — ne kao istinu, već kao temu za razmišljanje.
Jer, na kraju, najvažnije pitanje nije šta jedemo, već kako živimo.

Zasto sve deluje naopako i kako da to razumemo

„Ako svom detetu možeš da pružiš samo jedan dar, neka to bude entuzijazam.“ — Bruce Barton

Zorica i ja smo prošle subote učestvovali u memorijalnoj trci „Dragutin Tomašević“. Zorica će verovatno napisati nešto više o samoj trci i našem iskustvu, a ja bih se sada osvrnuo na nešto što, po mom mišljenju, danas najviše nedostaje mladim generacijama – entuzijazam, vera u bolje sutra... Zašto je to tako i šta bismo mogli da učinimo kako bismo to promenili?

Pre nekoliko meseci čuli smo dve vesti koje su nas sve ostavile zatečenima, ali u najboljem mogucem smislu. Početkom marta, studenti iz Niša dočekali su svoje kolege iz Novog Pazara s posebnim poštovanjem, naročito imajući u vidu da je tada počinjao sveti mesec Ramazan. Građani Niša su za studente muslimanske veroispovesti organizovali ramazanski iftar i sehur, obezbedili odvojene prostore za molitvu, kao i obroke u skladu s islamskom tradicijom.

Nedugo zatim, studenti iz Novog Pazara su uzvratili gostoprimstvom i priredili sličan doček za kolege iz cele Srbije. Ljudi su komentarisali da se takva ljudskost retko viđa i da je odavno iščezla iz naše svakodnevice. Ali, da li je zaista tako?

Sad dolazimo do razloga zbog kog sam pomenuo trku „Dragutin Tomašević“ u okviru ove priče.

Čubrilo Zoran me već godinama nagovara da se prijavim za tu trku – ne toliko zbog samog trčanja, koliko zbog atmosfere koja vlada tokom te manifestacije. Kada smo nedavno razgovarali o dešavanjima u Nišu i Novom Pazaru, Čubrilo mi je rekao da je takav duh zajedništva tamo sasvim uobičajen. Uveče nakon trke, organizuje se druženje, večera na kojoj se okupe svi učesnici. S obzirom na to da dolaze takmičari iz cele bivše Jugoslavije – iz Makedonije, Bosne, Hrvatske... – svi se okupe oko barskih stolova i uglavnom se sluzi pečenje. Međutim, za muslimanske trkače se pripremi posna hrana, a ukoliko se trka poklopi sa Ramazanom, postave se posebni stolovi sa stolicama i priprema se hrana u skladu sa islamskom tradicijom.

Čubrilo je svestran čovek i kaže da gde god da se našao – bilo među planinarima, bajkerima, trkačima, čamdžijama, biciklistima – i to širom bivše Jugoslavije, nikada nije naišao na netrpeljivost, već isključivo na uzajamno poštovanje i solidarnost.
Snežana Radojičić je od 2011. godine putovala biciklom po svetu i obišla 53 zemlje na četiri kontinenta. I na tom ogromnom putovanju, suočena sa različitim kulturama, nailazila je – kako sama kaže – samo na ljubaznost, toplinu i ljudsku bliskost.

Pa ako je zaista tako, zašto onda imamo utisak da sve ide dođavola?

I tu dolazimo do Andrzeja Łobaczewskog i njegove intrigantne knjige: "Political Ponerology: Nauka o prirodi zla prilagođena političkim svrhama"

U delu svoje knjige Politička Ponerologija, Andrzej Lobaczewski razmatra fenomen koji mnogi ljudi doživljavaju kao "naopako" stanje društva—situaciju u kojoj se čini da je sve iskrivljeno, nelogično ili čak zlo. Međutim, on tvrdi da pravi uzrok ovog stanja nije inherentna ljudska priroda, već specifičan psihopatološki proces koji on naziva ponerizacija.

Ponerizacija je proces u kojem se patološke ličnosti – prvenstveno psihopate – postupno infiltriraju u društvene institucije, preuzimaju pozicije moći i počinju da oblikuju sistem prema sopstvenim vrednostima. To nisu samo političke strukture – ovaj proces obuhvata obrazovanje, medije, korporacije, pa čak i svakodnevni jezik i kulturu, sve ono što definiše jednu civilizaciju.
Prema Lobaczewskom, ono što se često doživljava kao "naopako" stanje društva rezultat je upravo ovog procesa ponerizacije. Kada patološki pojedinci preuzmu kontrolu, oni nameću svoje vrednosti i norme, koje mogu biti potpuno suprotne zdravom razumu i moralnim principima. Zbog toga se zdravi pojedinci mogu osećati zbunjeno, frustrirano ili čak nemoćno, jer se suočavaju sa sistemom koji se čini nelogičnim i nepravednim. Razumevanje ovih procesa je ključno za obnavljanje zdravih društvenih normi i vrednosti.

I upravo tu leži suština cele ove priče: problem nikada nije bio samo Kurta. Problem je što Murta već čeka – nasmejan, pod jagnjećom kožom, sa izvežbanom empatijom i tašnom punom obećanja. Ako ne shvatimo suštinu tog problema, vrtećemo se decenijama, pa i vekovima, u istom začaranom krugu.

Gde je izlaz? Da li postoji tačka preokreta?

Događaji koje su pokrenuli studenti otvaraju prostor za konkretnu i važnu inicijativu – da se knjiga Andrzeja Lobaczewskog uvede kao obavezna školska lektira.To bi ogolilo istinu i ujedno dalo znak daleko mudrijim ljudima među nama da je došao trenutak da se uključe

Ako želimo da deca razumeju svet u kom odrastaju, moramo im odmah u školi objasniti da oni koji se prikazuju kao heroji – onaj koji „uskače u smetove da spasi decu“ – više liči na vuka iz bajke o Crvenkapi nego na spasioca.

To su stvari sa kojima bi deca trebalo da se upoznaju pre nego što počnemo da im držimo lekcije o patriotizmu. Jer upravo su nacija i religija najjače oružje onih koji žele da manipulišu masama – ne zbog ljubavi prema narodu ili veri, već radi ličnog interesa i kontrole.
Jer kad decu ne naučiš da misle, neko drugi će ih naučiti da ih slepo slede. U protivnom, podizaćemo patriote... za tuđe ratove.

Rumunija 2024

Prošlo je dosta vremena od našeg putovanja po Rumuniji i sada neću pisati detaljan putopis, ali budući da Rumunija zaslužuje posebnu pažnju odlučio sam da ukratko i taksativno opišem mesta koja smo posetili..

Na neki način, ovo putovanje me podseća na jedno drugo o kojem sam pisao u putopisu Jedrenje Egejom i obilazak Zagorija. Zajedničko za oba putovanja je to što su bila dugo željena i planirana, ali i to da su se, u oba slučaja, "više sile" isprečile, ne dopuštajući da na njih krenemo dok se ne stvore pravi uslovi.

No, onog trenutka kada je "odozgo" stigao zeleni signal, sve se složilo na način koji ni u najlepšim snovima nisam mogao da zamislim. Bilo je to putovanje koje je bilo savršenije nego što sam mogao da poželim.

Da skratim uvod, evo mesta koje smo obišli u Rumuniji, hronološki:

1. Rudnik soli Turda
2. Corvin Castle
3. Alba Iulia
4. Transalpina
5. Transfaragasan
6. Brašov
7. Poiana Brașov
8. Dvorac Bran
9. Dvorac Peleș
10. Jezero Snagov
11. Bukurest, Terme




Krenimo redom: Rudnik soli Turda.


Rudnik soli Turda je jedno od najzanimljivijih turističkih odredišta u Rumuniji. U 2010. godini, Rudnik soli Turda je bio proglašen za najlepšu turističku destinaciju prema World Travel Awards.
Ima više od 2.000 godina istorije, počeo je kao rudarski kompleks još u rimskom periodu i bio je u funkciji sve do 1932 godine. Rudnik je pretvoren u podzemni park i muzej, sa brojnim atrakcijama koje uključuju podzemna jezera, zabavne parkove, igrališta, restorane, galerije, čak i mini-golf.

Corvin Castle


Tokom naše posete Rumuniji, obišli smo mnoge prelepe lokacije, ali verovatno je najveći "WOW" trenutak došao drugog dana. Pogled na Corvin dvorac nas je doslovno ostavio bez daha. Proveli smo dosta vremena razgledajući njegovu unutrašnjost, ali dok smo šetali oko dvorca, stalno mi se provlačila jedna misao kroz glavu: Bože, ako sam ja sada, u dvadeset prvom veku, potpuno zapanjen gledajući ovo velelepno zdanje, kakva bi tek bila reakcija mog cukun-cukun... cukun-dede i bake koji su živeli u 15. veku, kada je ovaj zamak sagrađen.

Kako li bi tek oni reagovali da ih je neko tada doveo iz Like (ili, ko zna odakle) da ovo vide?

Corvin Castle je zaista jedno od najlepših i najzanimljivijih istorijskih i kulturnih mesta u Rumuniji. Tokom obilaska unutrasnjosti dosli smo i do kule kojoj su dali Srpski naziv - Nebojsina kula

Čuli smo i priču o tri turska zarobljenika koja su krenula da kopaju bunar u stenama, u potrazi za vodom. Obećano im je da će, ukoliko dopru do izvora, biti pušteni na slobodu. Nakon 15 godina mukotrpnog rada, njihov trud se konačno isplatio – stanovnici zamka su dobili vodu. Međutim, obećanje koje im je dato, nažalost, nije bilo ispunjeno. Zbog toga i danas u bunaru stoje uklesane reči: „Imate vodu, ali nemate dušu.”

Corvin Castle je definitivno remek-delo Transilvanije i sigurno jedan od najlepših zamkova na svetu. Uvršten je u listu "Top 10 European Dream Destinations."



Alba Iulia


Veći deo drugog dana proveli smo u i oko zamka Corvin, a pošto Alba Iulia nije bila daleko od mesta gde smo odseli (Sebes), odlučili smo da posetimo citadelu. Ova citadela je jedan od najvećih utvrđenih kompleksa u Rumuniji i najveća barokna tvrđava u zemlji. Unutar citadele se nalazi Katedrala Velikog Ujedinjenja, mesto na kojem je obavljeno istorijsko ujedinjenje Rumunije 1918. godine. U blizini citadele možete pronaći rimske ruševine, uključujući amfiteatar i forum, koji svedoče o rimskom nasleđu ovog regiona.