U ovoj civilizaciji, deca od najranijeg uzrasta usvajaju određene obrasce mišljenja i vrednosti koje kasnije prenose svojoj deci. Ovi obrasci često služe kao savršeno oruđe manipulacije za političare psihopate, što vodi beskonačnom sukobu među ljudima kroz istoriju.
Vrlo lako možete naslutiti na koje konkretne obrasce mislim.
U romanu „Nož“ Vuka Draškovića, glavni junak Alija saznaje da je kao beba preimenovan i preobraćen u muslimansku veru nakon što su mu roditelji, Srbi pravoslavci, poginuli tokom Drugog svetskog rata.
Ova ideja, koja prožima ceo roman, uvek mi je delovala duboko intrigantno i verujem da može pomoći da jasnije sagledamo određene aspekte našeg identiteta i da sebi postavimo ključna pitanja.
Jednostavno je: svaki čovek treba samo da bude iskren prema sebi. Razmislite o tome kako biste se osećali da saznate da ste, na primer, Srbin koji je u stvari 100% čistokrvni Albanac, muslimanske ili katoličke veroispovesti, svejedno.
Prvo pitanje koje treba sebi postaviti je: Koliko bi vas ta spoznaja potresla?
Drugo i važnije pitanje je: Da li biste nastavili da svojim potomcima prenosite iste vrednosti i priče koje ste do sada prenosili?
Ako saznanje o vašem pravom identitetu ne bi promenilo ništa u onome što govorite i učite svoju decu, onda se ova priča možda ne odnosi na vas.
Međutim, ako bi to saznanje izazvalo promenu, možda bi trebalo da preispitate mnoge stvari koje ste čuli od roditelja, medija ili čak škole, koja je često pod uticajem političkih interesa.
Postavljanje ovih pitanja posebno je važno u vremenima turbulencije, kao što su bila nacistička Nemačka ili tragične devedesete u Jugoslaviji. Upravo tada, zdrav razum treba da prevaziđe unapred usađene obrasce mišljenja i vrednosti.
PS Iako su svi moji preci bili Srbi, ja se izjašnjavam kao Jugosloven, upravo iz razloga o kojima govori Krishnamurti.
Cetvrtu godinu vozim Corollu, a tek nedavno sam cuo za jednu interesantnu stvar u vezi garantnog roka
Naime cuo sam da u prvih 200 000km, iako neko vreme nisi isao u ovlasceni servis mozes bilo kada da nastavis redovno servisiranje u Toyoti i ponovo ces biti pokriven garancijom.
Kada se pojavis u servisu, prvo ti pregledaju auto, odrade sve sto treba i garancija ce poceti da vazi nakon sto prodje mesec dana ili nakon sto predjes vise od 1000 km.
Ja sam u ovlasceni servis prestao da idam kada sam presao nesto vise od 100 000km i u trenutku kada sam na satu imao vec 155 000 km, resio sam licno da proverim da li je to tacno.
Odradio sam servis, dobio Toyota Relax knjizicu i obzirom da je proslo vise od mesec dana i da sam presao vise od 1000km, ponovo sam pokriven garancijim, a ukoliko u ovlasceni odem jos dva puta, bicu pokriven sve do 200 000 km.
Sada se sami malo zamislite o tome koliko bi morali da budete sigurni u kvalitet proizvoda koji prodajete da bi se uopste usudili da odobrite takve uslove za garanciju, pogotovo sto sada na sve strane slusamo price o raznoraznim problemima koje imaju ljudi koji su pokupovali nove automobile.
To je sto se tice kvaliteta i pouzdanosti i to je nesto sto se od Toyote u neku ruku i ocekuje.
Isto vazi i za smesno malu potrosnju Toyotinih hibrida (o tome sam na blogu pisao vec vise puta
). Mala potrosnja je nesto sto se podrazumeva i na sta mi koji vozimo hibride gledamo kao na nesto sasvim normalno, isto kao sto prihvate i oguglaju na veliku potrosnju oni kojima auto trosi 9 - 10 litara.
Na te stvari covek ogugla, medjutim pravi okidaci stresa su zapravo svi oni ocekivani i neocekivani periodicni troskovi.
Iako vam velika potrosnja mozda isteruje vecu lovu iz dzepa, ovo drugo sigurno izaziva veci stres
E to je ono cega na hibridu takoreci da uopste ni nema, i upravo je to ono sto nas koji ih vozimo, kako vreme odmice, sve vise i vise ushicuje, pu, pu, pu :) . Osim troskova za motorno ulje, filtere i jos nekih par sitnica, drugih troskova kao da nemate, ili ih zaista uopste ni nemate.
Na mom prethodnom autu (Opel Astra CNG) nisam imao vecih kvarova, a voznja na metan je isto prilicno jeftina, ali,.. sve jedno sam se bas puno druzio sa mehanicarem koji mi je odrzavao auto :)
Verovatno zbog preteskih CNG rezervoara, set kvacila sam menjao 3 puta, uz to gomilu kocionih plocica i diskova, veliki servis na svakih 60 000km, svecice su mi izdrzale maksimalno tih 60 000 (uglavnom manje).
Kod hibrida sa druge strane, obzirom da u gradskoj voznji najvise ide na struju, motor dosta manje radi (u ujednacenom rezimu), isto kao i kocnice. Na njemu se sve manje haba, te su intervencije kojih ima dosta redje.
Od svega gore navedenog, ja sam evo za nesto vise od 3 godine imao samo zamenu svecica na 135 000km, a prednje plocice ce doci za zamenu tamo negde u sedmoj godini. Alternator, anlaser, kvacilo, DPF, ad blue, kaisevi, spaneri (veliki servis), plivajuci zamajac uopste ni ne postoje, eCVT automatski menjac postoji, ali kao da ni ne postoji, jer na njemu valda bas nikada nije zabelezen nikakav kvar osim spoljnog mehanickog ostecenja.
Sada samo pomislite ili se prisetite akcija koji ste imali sa bar nekim od navedenih stvari pa ce vam odmah biti jasno koji je blagoslov kada o tome uopste ne morate da razmisljate.
Neko ce odmah da spomene hibridnu bateruju. Za moj auto ona sada kosta oko 2600 € i ukoliko povedete racuna da se ne pregreva, trebalo bi da potraje od 400 do 600 000km. Saberite sve ustede i koristi koje ste imali sa hibridom do tada i videcete da je taj trosak i akcija oko zamene iste, nesto sasvim zanemarljivo.
Na kraju samo jos da spomenem najnovije istrazivanje Consumer Reportsa u kome se kaze: "Toyota i Lexus su dominirali listom modela koji se preporučuju, zauzevši 16 od 36 mesta na listi. Najnovija generacija Corolle je hvaljena kao ‘jedna od najboljih vrednosti polovnih automobila‘"
Sanja je moja drugarica iz osnovne škole. Interesantna je stvar to da je u prva četri razreda takoreci uopšte nisam ni primecivao. Znate ono, dečaci se igraju samo sa dečacima, devojčice sa devojčicama.
Tek smo u petom počeli malo da se družimo, a u šestom smo vec sedeli u istoj klupi.
I to je bilo to.
Na samom početku sedmog razreda ja sam se preselio na Novi Beograd.
Bilo je to tačno pre 50 godina.
Preseliti se tada sa Vračara na Novi Beograd, uopšte nije bilo isto kao kada bi se sada preselili iz Beograda u neki grad, recimo na Novom Zelandu.
Mi u stanu na Novom Beogradu tada nismo imali čak ni telefon, uveli smo ga tek nakon nekoliko godina.
Sada, ljudi kad odu na svemirsku stanicu imaju i dalje kontakt sa svojima. Prelazak sa Vračara na Novi Beograd je onda značio prekid veza, kao da ste otišli na pusto ostrvo ili ste se zavukli u pecinu na Himalajima.
Pre nekih desetak godina sretnem Saleta, druga koji je išao sa nama u razred i koji je ostao u starom kraju.
To je bio prvi susret posle 40 godina. U razgovoru ga pitam za staro društvo, normalno i za Sanju.
Reče mi da je Sanja posle fakulteta odmah otišla u Italiju i živela tamo neko vreme. Vratila se u Beograd i sada radi kao sportski novinar.
TV jako malo gledam, emisije o sportu baš nikada, tako da je mnogo veca šansa da Sanju slučajno sretnem na ulici nego da je vidim na TV ekranu
I tako prodjoše silne godine u nizu, a meni juče, ne znam stvarno zašto, dodje Sanja,.... onako u mislima.
Pade mi na pamet da je potražim preko gugla. Znam da je mala verovatnoca da je tako pronadjem, verovatno nosi drugo prezime, ali opet - ništa me ne košta.
Ukucam - Sanja Vujisic novinarka i,.... pop, pojaviše mi se Sanjine fotografije i više članaka u nizu.
Čoveče, pa da li je moguce, Sanja je izgleda zadržala devojačko prezime ili možda nikada nije ni bila udata.
Sa fotografija sam je odmah prepoznao po onom po čemu je najviše pamtim,... još uvek i to nakon pola veka - po osmehu.
To je bio osmeh koji mi je ostao urezan duboko u secanje, onaj široki osmeh koji je stalno bio na njenom licu.
Kliknem i otvorim jedan članak.
Prva rečenica tu, kao i u svim ostalim tekstovima ide ovako: Dugogodišnja novinarka Sportske redakcije RTS-a Sanja Vujisić preminula je danas u Beogradu u 56. godini posle duge i teške bolesti.
Auh,... ...auh,... ...auh,..
Vreme je ništa. Vreme stvarno nije ništa. To me je tako drmnulo, kao da smo zajedno bili pre samo 5 dana, a ne pre pola veka i kao da se to Sanji desilo u tom trenutku, a ne pre 6 godina.
Sanja je zapravo i sada još uvek živa, u mislima svih nas koji smo imali tu srecu da nam se bar jedanim delom putevi spoje.
I ja tačno znam da ce Sanja biti medju svim onim dragim ljudima koji ce me dočekati kolko vec sutra,... u sabirnom centru :)
Kažu da je planina Golija puna iznenađenja i skrivenih lepota. Lovci iz Novog Pazara su tamo već iskusili i jedno i drugo. Ipak, najveće iznenađenje koje su doživeli bilo je kada su na Goliji pronašli dečaka, starog možda 5-6 godina, koji je tamo živeo i koga su odgojile divlje životinje.
Dečaka su odveli u Novi Pazar i odmah su mu dali ime - Mogli.
Mogli je izgleda bio veoma inteligentan. Naučili su ga da govori i on se vrlo brzo priključio svojim vršnjacima.
Međutim, među svima njima, jedino bi za Moglija mogli da kazemo da je imao realniju predstavu o stvarnosti; sva ostala deca su živela u nekom svetu negativnih iluzija. Neko ih je tu uvukao i drži ih sa određenim razlogom.
Kako ih je uvukao? Tako što im je u svest usadio program da nisu isti, niti će ikada biti kao druga deca koja pripadaju drugoj naciji ili religiji.
I Moglijeva mama je možda bila Srpkinja, možda Albanka, Muslimanka, Crnogorka, ...; on to nije znao, a nije ni imao nikakve predstave o tome. Nije bio zadojen i bio je potpuno čist. Svu decu oko sebe, a bilo je tu Srba, Muslimana, Albanaca, Roma, ... on je gledao potpuno isto.
Pozitivni Egoizam
Andrej Kurpatov je dosta pisao o tome, kako ga je on nazvao - pozitivnom egoizmu. Ako se na egoizam ne gleda iz ugla morala, već sa stanovišta zdravog razuma, potpuno je jasno da čoveku nikako ne može biti dobro ako je ljudima oko njega loše. Normalan čovek može biti srećan samo u okruženju srećnih ljudi i stoga pravi egoizam podrazumeva želju da pomognemo i svima drugima oko sebe da budu srećni.
Sada dolazi onaj interesantniji deo. Kurpatov je pisao da su naučnici primetili interesantne stvari u ponašanju životinja koje žive u čoporu. Čak i životinja oseća da mu se, da tako kažem, isplati da prema ostalim članovima čopora bude dobar, jer će onda i oni biti dobri prema njemu. S druge strane, jači član čopora instinktivno doživljava pozitivne emocije dok gleda slabijeg kako od njega nešto traži.
On inace nikada sa drugima ne bi podelio svoju hranu. Na to može da ga natera samo zadovoljstvo izazvano ponašanjem onoga koji nešto traži. Znači, ovaj refleks je jači od refleksa gladi, a i od refleksa vlasništva!
Dakle sve to je nešto što je Mogli doneo sa sobom iz sredine u kojoj je do tada rastao, svest da treba biti dobar prema svim drugim članovima čopora.
To je nešto što je cak i kod životinja u čoporu urođeno.
A kako stvari stoje sa čovekom (inteligentnim bićem) u ovom trenutku na ovoj planeti?
Plovite na kruzeru na kom ima još 1000 ljudi sa svih strana ove planete. Kruzer doživi brodolom i svi vi se nađete zajedno na pustom ostrvu. Kako će se ljudi organizovati?
Hoćete li se ponašati isto onako kako se ponašaju životinje u čoporu ili će odmah međusobno krenuti da se kolju Palestinci i Jevreji, Srbi i Albanci, katolici i protestanti, šiti i suniti,...
Ako imate makar i trunkicu mudrosti, ponašaćete se isto onako kako bi se Mogli ponašao.
E pa ova planeta na kojoj zivimo je jedno baš takvo ostrvo.
Ima li izlaza iz ove ludnice?
Tamo negde pocetkom devedesetih iz ortopedskog zavoda Rudo sam povezao devetnaestogodisnjeg mladica, koji je inace iz Skoplja. Decko je otisao na odsluzenje vojnog roka u JNA bas u vreme kada su se vodili sukobi u Hrvatskoj.
Mladic iz Makedonije je na ratistu ostao bez obe noge i to u sukobu izmedju Srba i Hrvata.
Zvuci tragicno, ali nista manje tragicna nije sudbina i svih ostalih mladica koji su prosli kroz taj poakao, sa laksim ili tezim posledicama.
To je nesto sto se desavalo jos pre tri decenije, a da li se bilo sta promenilo od tada?
Nista, bas nista i dalje smo u istoj ludnici. Mi sada Palestinskoj deci govorimo da je samo mrtav Izraelac dobar Izraelac i Izraelskoj deci, da je samo mrtav Palestinac dobar Palestinac.
I to nije nešto što se dešava samo u Izraelu.
Nekome tamo je ocigledno u interesu da od nase dece stvori "velike patriote" i vojnike koji će sutra bez oklevanja uzeti puške u ruke i krenuti u borbu protiv onih s druge strane,.... a mi im svesrdno u tome pomazemo. Svoju decu punimo sa mrznjom i otrovom i tako ih spremamo za klanicu.
I šta onda tu mi možemo da uradimo?
Da li mozda da im sve izbrišemo iz uma i pretvorimo ih u Moglije i Moglice i da mozda ne znaju ništa od onoga što su nam recimo radili ovi i oni tokom istorije?
Ne, baš i trebaju sve to da znaju, ali pre svega treba da ih naučimo da moraju da budu ljudi. I onda prvo da im kažemo šta su to mozda bas njihovi preci radili drugima (iako o tome i sami malo znamo, kao sto i ostali malo znaju sta su njihovi radili). Ako ne želiš da tvoje dete bude puno otrova i mržnje i ako na to gledamo sa stanovišta zdravog razuma, valda je to ono sto bi prvo trebali da cuju. Da li to ima logike? Razmislite malo o tome.
I gde dete tako nešto može da čuje? Na jednom jedinom mestu - u porodici koja je sada možda jedina preostala zdrava oaza. Preko medija i u školi je to nemoguće. Od onih koji su stavili šapu na medije i obrazovanje, te stvari sigurno neće čuti. Njima baš trebaju deca koja su puna otrova i mržnje, jer takvi predstavljaju daleko zgodniji materijal za manipulaciju.
Znaci sudbina cele ove civilizacije sada lezi na porodici. Mozemo da pocnemo svi redom izmedju sebe da se koljemo ili da prizovemo zdrav razum, pocnemo sami sebi da postavljamo neka pitanja i kada dodjemo do odgovora, onda svoju decu da povedemo na pravi put.
Dočekasmo novu godinu kod Vuka I Mine u Dubaiju.
Vuk je doduše bio u Meksiku, Mina je skoknula do Beograda, a Zorica i ja se uputismo na doček nove godine ispred Burj Khalife.
Sam vatromet u ponoć na tom mestu je nešto zaista spektakularno, a za mene je najfascinantnije bilo to što sam 31 decembra u ponoć bio u gilipterci na +26 C 🙂
Međutim, za Zoricu i mene najjači utisak ne samo sa dočeka, nego sa celog ovog putovanja će definitivno biti upoznavanje ovog mladog bračnog para iz Pakistana.
Jaser živi u Dubaiju vec valjda 15 godina. Kada je došao nije znao ni jednu reč na Engleskom i oko 10 godina je radio kao vozač. Sada ima svoju firmu, uređuje štandove firmama za expo.
Rija radi neki dizajnerski posao od kuće.
Venčali su se pre 3 godine, a inače su i u nekoj rodbinskoj vezi. U Pakistanu samo donekle imaš mogućnost izbora bračnog druga, ali u krajnjoj odluci glavnu reč imaju njegovi i njeni roditelji.
Sasvim slučajno smo se sreli tu ispred Khalife i upoznali nekoliko sati pre ponoći. Gornja fotografija je snimljena možda pola sata pre ponoći, kada je taj pločnik već bio pretrpan sa
ljudima.
U jednom trenutku su nas pitali kako smo došli I kako se vracamo nazad do stana. Kroz tu gužvu nisam hteo da dolazim Vukovim autom pa smo došli metroom. Nazad ćemo isto metroom ili taksijem.
Riya je prenela da će nas povesti kolima, a Jaser je nešto kasnije dodao da će nas prethodno odvesti na večeru u jedan Pakistanski nacionalni restoran.
Rekoh - OK, ali pod uslovom da ja platim račun, na šta se on samo nasmešio
Pričali smo o životu u Dubaiju, o Pakistanu, Bogu, Rumiju,...
Kada je konobar na kraju došao, izvadio sam karticu, ali je on skočio sa stolice, nije hteo to da dopusti i platio je račun. Odatle su nas odvezli do stana iako nije bilo potrebe za tim.
I sada razmišljam - od svih stvari koje dobijamo od putovanja, upoznavanje ljudi je možda čak i najvažnije.
Sa prethodnih putovanja do Dubaija, Egipta i najviše po Turskoj, nosimo izuzetno pozitivno mišljenje o svim Muslimanima koje smo tada sretali.
Ali ne radi se samo o Muslimanima. Pored ovog para, sada smo kod Vuka upoznali I gospodina Irosh Chanaku iz Sri Lanke. Gospodin Irosh je Budista.
Isto kao i sa Jaserom, krenuli smo u konverzaciju kao da se znamo vec godinama.
Primetio sam da priča o Rumiju uvek može da bude neki zajednički imenitelj u uspostavljanju kontakta, bilo da pričate sa nekim sa istoka (Budistom, Muslimanom, Jevrejom) ili sa zapada, recimo Amerikancem.
Ako na kraju može da se izvuče neka poenta iz cele ove priče, onda bi ona bila da su svi ljudi na ovoj planeti isti. To ne znači da su baš svi dobri, odstupanja svugde ima.
Ali, kod ogromne većine ćete naići na srdačnost i empatiju.
Pa šta onda može da bude osnovni uzrok svih ovih problema kojima svedočimo ?
To sigurno nisu ljudi sa druge strane granice ili drugog kontinenta.
Glavno zlo su upravo ove "naše" psihopate, veliki zaštitnici fuckin nacionalnog ponosa, interesa ili religije i svega drugoga što koriste kao sredstvo za manipulaciju masama. A mi se primamo na sva ta sranja kao mladi majmuni.
"Ako ne budete jako oprezni, mediji će vas naterati da mrzite ljude koji su potlačeni i da obožavate njihove tlačitelje" Malkom X
Zato, ljudi putujte, putujte što više. Za početak je sasvim dovoljno obilaziti sve ove lepote, koje su nam tu ispred nosa u bivšoj Yugi.
Putujte i uspostavljajte kontakte, nemojte da se ustežete da prvi pridjete i uspostavite kontakt sa ljudima sa kojima vas je put spojio
