Secanje na Sanju Vujisic

Sanja je moja drugarica iz osnovne škole. Interesantna je stvar to da je u prva četri razreda takoreci uopšte nisam ni primecivao. Znate ono, dečaci se igraju samo sa dečacima, devojčice sa devojčicama.
Tek smo u petom počeli malo da se družimo, a u šestom smo vec sedeli u istoj klupi.
I to je bilo to.
Na samom početku sedmog razreda ja sam se preselio na Novi Beograd.

Bilo je to tačno pre 50 godina.

Preseliti se tada sa Vračara na Novi Beograd, uopšte nije bilo isto kao kada bi se sada preselili iz Beograda u neki grad, recimo na Novom Zelandu.
Mi u stanu na Novom Beogradu tada nismo imali čak ni telefon, uveli smo ga tek nakon nekoliko godina.
Sada, ljudi kad odu na svemirsku stanicu imaju i dalje kontakt sa svojima. Prelazak sa Vračara na Novi Beograd je onda značio prekid veza, kao da ste otišli na pusto ostrvo ili ste se zavukli u pecinu na Himalajima.

Pre nekih desetak godina sretnem Saleta, druga koji je išao sa nama u razred i koji je ostao u starom kraju.

To je bio prvi susret posle 40 godina. U razgovoru ga pitam za staro društvo, normalno i za Sanju.
Reče mi da je Sanja posle fakulteta odmah otišla u Italiju i živela tamo neko vreme. Vratila se u Beograd i sada radi kao sportski novinar.
TV jako malo gledam, emisije o sportu baš nikada, tako da je mnogo veca šansa da Sanju slučajno sretnem na ulici nego da je vidim na TV ekranu

I tako prodjoše silne godine u nizu, a meni juče, ne znam stvarno zašto, dodje Sanja,.... onako u mislima.
Pade mi na pamet da je potražim preko gugla. Znam da je mala verovatnoca da je tako pronadjem, verovatno nosi drugo prezime, ali opet - ništa me ne košta.

Ukucam - Sanja Vujisic novinarka i,.... pop, pojaviše mi se Sanjine fotografije i više članaka u nizu.

Čoveče, pa da li je moguce, Sanja je izgleda zadržala devojačko prezime ili možda nikada nije ni bila udata.

Sa fotografija sam je odmah prepoznao po onom po čemu je najviše pamtim,... još uvek i to nakon pola veka - po osmehu.
To je bio osmeh koji mi je ostao urezan duboko u secanje, onaj široki osmeh koji je stalno bio na njenom licu.

Kliknem i otvorim jedan članak.
Prva rečenica tu, kao i u svim ostalim tekstovima ide ovako: Dugogodišnja novinarka Sportske redakcije RTS-a Sanja Vujisić preminula je danas u Beogradu u 56. godini posle duge i teške bolesti.

Auh,... ...auh,... ...auh,..

Vreme je ništa. Vreme stvarno nije ništa. To me je tako drmnulo, kao da smo zajedno bili pre samo 5 dana, a ne pre pola veka i kao da se to Sanji desilo u tom trenutku, a ne pre 6 godina.

Sanja je zapravo i sada još uvek živa, u mislima svih nas koji smo imali tu srecu da nam se bar jedanim delom putevi spoje.

I ja tačno znam da ce Sanja biti medju svim onim dragim ljudima koji ce me dočekati kolko vec sutra,... u sabirnom centru :)