Ovo je putopis koji sam postavio na BJB forum edit 9.2021 vidim sada da se na blogu ne mogu vise videti fotografije. Ceo putopis sa fotkama se moze pogledati na BJB forumu na sledecem linku: (https://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/128563-%C5%BEivotopis-putovanje-iz-snova-jedrenje-egejom-i-obilazak-zagori-a/) -Kakvu kafu piješ, sladju ili gorču ? - Heh, nikakvu.. uopšte ne pijem kafu Ljuba me je pogledala pomalo začudjeno- Čuj, ako hoćeš da ti kažem nešto interesantno moraćes da popiješ šoljicu kafe- Pa dobro, onda neka bude sladja, možda čujem nesto slatko I stvarno sam čuo par interesantnih stvari od Ljube a onda, baš kao grom iz vedra neba - Planirao si neko putovanje... ....na taj put nećes otići ! Tek tako Samo sam se nasmejao, a u sebi pomislih - Nema boga, ali boga nema da ne odem na putovanje koje sam isplanirao !!! Želja za tim putovanjem je bila ogromna, odluka je bila kao u kamenu uklesana I bio sam ubedjen da apsolutno baš ništa nije moglo da se nadje na putu ka ostvarenju tog cilja. Bilo je to 28.03.2018 Jesen pre toga moj dobar drug Neša kupio je jedrilicu koja se nalazila u Prevezi. Istog leta naš zajednički poznanik Laki ustupio nam je na korišćenje svoju jedrilicu u Crnoj Gori (prvo sam je koristio ja sa suprugom, starijim sinom I njegovom devojkom, a potom je došao Neša sa suprugom) Dakle, stvari su tada bile jasne same po sebi - dogodine me ceka Nešin brod na Jonskom moru . A na putu do Jonskog mora prolazi se tik uz Zagori, planinski predeo, raj na zemlji koji mi je već neko vreme stajao na listi željenih destinacija. Uz to ptići su vec stasali I počeli sami da izleću iz gnezda, pa se meni I ženi ponovo pruža prilika da na letovanje idemo motorom Išli smo Zorica I ja motorom do višestruko daljih destinacija, bili na vremenski dužim putovanjima I prelazili preko viših planinskih prevoja. Jedrili smo dalje I duže I Grčku obilazili vec X puta. Pojedinačno gledajući za ovo putovanje se ni po čemu ne može reći da je nešto posebno, osim jednog, a to je zbir svih tih stvari u jednom iskustvu - motor, more, jedrenje (pride kajak ), vožnja kroz prekrasne predele, planinarenje i obilazak nekih zaista interesantnih tačaka koje do sada nismo posetili. Sve to ovome daje epitet - putovanje iz snova. U to vreme sam još mislio da sam ja taj koji ima moć I koji donosi odluke o tome šta će se sve I kako odvijati u mom životu. Ipak,... ima Boga Sedmog aprila 2018, tačno deseti dan nakon Ljubinih reči, dan pred uskrs, kreće jedno od najtraumatičnijih iskustava u mom životu. Pad, ali ovoga puta sa bicikla. 10 dana izmedju zemlje I neba, tačnije izmedju života I smrti. Prva tri dana je bilo potpuno neizvesno da li ću se izvući zbog ozbiljnih povreda glave, a povrh toga negde sedmog dana ustanoviše (sa kašnjenjem !?) da sam uz sve povrede usput pokupio I bakterijski meningitis (opet zbog povreda glave). I drugi put sam se baš za dlaku izvukao. Polomljena rebra, ozbiljna povreda ramena, problemi sa hodom,... Sve, sve, ali zbog nenošenja zaštitne kacige glava je prošla najgore - prelom baze lobanje na dva mesta, smrskana temporalna kost, Tegretol protiv epilepsije, trajno oštecen centar za ravnotežu, problemi sa vrtoglavicom,... U narednih 50 dana 34 sam proveo u bolnici, delom zbog operacije uva koja nije dala nikakav rezultat - na desno uvo sam potpuno gluv - 100% U jednom trenutku, kad sam se već vratio u ovu realnost (nakon nekih 10 dana) shvatio sam da su sve one stvari koje volim da radim i koje mi baš puno znace, najverovatnije prošlost na koju ću moći samo da se sećam. Ovde na forumu sam u temi o padovima opisao skoro sve svoje padove. Bilo je dosta ozbiljnih - direktno zakucavanje u auto koji mi je izleteo na STOP, ili prilikom pada udarac glavom u auto u suprotnoj traci - ozbiljan potres mozga (normalno, svaki put u ful opremi). Ali svi ti padovi u zbiru nisu ni blizu ovim posledicama nakon pada sa bicikla bez nošenja zaštitne kacige (brzina je bila oko 50 km/h). Cela 2018-ta nakon pada je bila u znaku rehabilitacije. Stiglo je sledeće leto. Rane su uglavnom zaceljene. Ruka i rame su nakon višemesecne terapije ponovo u funkciji. Ono mantanje u glavi koje je bilo posebno izraženo tokom vožnje automobila na motoru se uopšte nije javljalo ??? Ovo je za mene bilo najveće I najprijatnije iznenadjenje, na motoru sam se osećao kao riba u vodi . Znači došao je trenutak da se overi put Neša je prošle godine napravio da kazem poludjir I sada mu se brod nalazi sa druge strane - na Egejskom moru u zalivu ispod Volosa. Zagori sada više nije usput. Da putujemo autom to bi bio "minus" ali kada putujete motorom to može da bude samo dodatni + Jasno je da su se javljala razmišljanja u vezi mog zdravstvenog stanja. Ipak, ne samo želja već mogu reći žudnja bas za tim putovanjem je bila daleko, daleko veća od brige. I Zorica je imala brižne misli (u sebi) najviše zbog ozbiljnih vrtoglavica koje sam imao mesecima nakon pada. Više puta mi je na pamet padalo I Ljubino pretskazanje. Pitao sam se šta li je moglo da znači ono - "...na taj put nećes otići...". Da li se to odnosilo samo na u tom trenutku isplaniran put za predhodno leto ili da uopšte neću otići na njega ? Zacrtao sam cilj da se spremimo I da krenemo. Predjemo li samo jedan metar vec ćemo biti na putu I to će biti dovoljno da se neutralise kobno predskazanje. I konačno dolazi trenutak polaska (a u putopisu I prva fotka ) Dan pred put izvadjen je zeleni karton I sve stvari su spakovane. Iz novčanika jednu po jednu vadim sve nepotrebne kartice. Znači ostaje mi sve ono sto mi je potrebno,... jel tako Nakon tako reći neprospavane noci (od uzbudjenja ), nešto posle 5 ujutru isterujemo natovarenog konjića I krećemo u pravcu Miline (oko 850 km) Izlazimo na auto put I nižemo kilometre iza sebe. Stižemo do granice. Sledi šok - u novčaniku nema saobraćajne dozvole. Da li je moguće??? Sigurno sam slučajno I nju izvukao medju svim onim nepotrebnim karticama. Zovem Dušana I kažem mu da uzme saobraćajnu iz gomile koju sam ostavio na stolu I odmah odjuri do naplatne rampe iza Bubanj Potoka. Treba samo da zamoli bilo koga ko ide u ovom pravcu I uzme broj telefona za kontakt. Bože zdravlje za oko 4 sata saobraćajna bi trebala da bude ovde I mi nastavljamo put dalje. Za par minuta Dušan me zove I kaže da ne može da pronadje dozvolu !? Tek tada mi se upali lampica u glavi (onaj meningitis je nesumnjivo ostavio traga ) . Setim se da su mi proletos kada sam otišao da produžim registraciju, zadržali staru i rekli da moraju da mi izdaju novu saobraćajnu. Trebao sam da odem nakon dve nedelje da je preuzmem ali ja sam na to potpuno zaboravio. Da li je moguće da će zbog ovakve gluposti da nam propadne put ? Neša I Danijela su trebali da krenu nazad za Beograd sutradan. Bio sam ubedjen da Danijela mora da se javi na posao odmah narednog dana. Na Nešinom brodu nikad još nisam bio ni plovio. Nisam bio rad samo da preuzmem kljuceve u Beogradu I isplovim sa ladjom a da mi vlasnik na licu mesta ne da osnovne informacije o skrivenim cakama (čega ima na svakom starijem brodu). Zovem odmah Nešu I objasnim mu kako stoje stvari a on mi na sreću kaže da nije uopste frka I da mogu da nas sačekaju I par dana ako treba. Uh, kakvo olakšanje Nalevo krug I palim odmah u pravcu Vlasotinca gde Zorica ima rodjake. Dogovorili smo se da je ostavim tamo da prespava a ja nastavljam za Beograd, ujutro preuzimam saobraćajnu, krećem na jug a u preletu kroz Vlasotince ona naskače sa stvarima na konjića I hitamo ka moru. Od prilike tako nekako je I bilo. Iz Vlasotinca zastajem na Nais pumpi da dotankam gorivo I u ranim popodnevnim satima sam u Beogradu. Vožnjica od nekih 800 km, nešto malo manje no što smo isplanirali za taj dan, ali sve u svemu i nije tako loše Sutra ujutru pre pola 8 čekam ispred Ljermontove. Preuzimam saobraćajnu I izlećem na auto put. Pomislih da možda dopunim rezervoar, ali sam odustao - do Vlasotinca bi svakako morao da stanem još jednom, a kako sam sračunao da imam još i-haj goriva odlučim da to uradim tek nakon nekih 100kmNa motoru nemam bočne kofere, ništa mi ne pravi dodatan otpor I ja odvrćem gas malo jače. Drzim ga na 140. Makina samo prede - frrrrrr I tako sve negde do ispred Velike Plane, kad u jednom trenutku - WOOOW proguta knedlu I zagrcnu se. Uh Instiktivno sam oduzeo gas, spustio na 100 i pomislio da je došao na rezervu. Medjutim po mojim proračunima još je rano I odlučim da malo sačekam I vidim sta će da se dešava. Držim ga na 100 neko vreme I on mirno radi. Znači verovatno nije gorivo nego neki ozbiljniji zajeb Pu majku mu, za 13 godina koliko ga već vozim Africa me ni jednom nije izneverila. Bilo je samo jedno pucanje sajle kvačila, ali čak ni zbog toga nisam ostao zakucan pored puta. Ma da li je moguće sve ovo što mi se dešava na ovakav način? I tada baš kao u pesmi o Pišonji I Žugi pomislim - o Bože, kako neki mogu gore a ja I moja Debela u našem putovanju iz snova, ma ni do mora Motor I dalje pri toj brzini radi normalno I ja već počinjem da razmišljam da bi možda mogli ipak da nastavimo put ukoliko ga ne navrćem na više obrtaje. E šipak . Paz da neću da se vozim svo vreme kao na iglama razmišljajući da li će negde da stane ili ne. Kako sam to pomislio odvrćem gas I podižem brzinu. I taman kad je stigao negde do 140 - WOOOOOOOOOO.. Već negde kod trećeg "O" bi mi jasno da je izgleda ipak do goriva. Okrećem slavinu I za par sekundi makina lepo sastavi Na prvoj pumpi sipam gorivo I opet na 140+ na sat, čisto da se uverim da sve radi kako treba, a I zbog želje da što pre stignem. Nakon pauze u Vlasotincu od nekih sat vremena sedamo na konjića i obnovljenog elana cepamo novim delom auto puta ka Srpsko Makedonskoj granici. Obilaženje Grdeličke klisure je blagoslov, ali me je jos više oduševio auto put celom dužinom kroz Makedoniju. Ponajviše možda ovaj prvi deo auto puta (što bi moglo da se stavi I pod navodnike) negde do Titinog Velesa , gde I mi sporaći možemo da uživamo u malo oštrijim krivinama. Društvo 200+ može da uživa celom dužinom do Grcke samo ako znaju mesta na kojima može biti radara.Dakle preletesmo Makedoniju u dahu I evo nas već u Grčkoj Negde pred sumrak stižemo do Volosa. Iza nas je 800 kilometara puta I dva granična prelaza. Uzbudjenje zbog puta I adrenalin učiniše da taj deo uopšte nismo ni osetili. Do Miline ima jos samo 50km, tako reći već smo na cilju. Jes, šipak. Tih 50 km je bilo pravo mrcvarenje I trajalo je više od sat vremena. Prvo nanizana mesta sa saobraćajnom gužvom u večernjim satima, a onda niz uspona I spustanja sa bezbroj krivina. Bar što se krivina tiče, to je nešto što putovanje motorom može da učini samo interesantnijim. Narednih dana taj potez sam provozao sa uzitkom jos 5 puta. Ipak taj prvi (po noći) mi uopšte nije prijao. A zapravo to I nije bio prvi put na toj deonici. Pre 21 godine tuda sam vukao jedrilicu da bi je spustio baš u Milini. Nakon toliko godina već sam smeo s uma koliko je to tek mrcvarenje bilo. Zbog toga sam tada I rešio da auto I prikolicu oteram do Volosa I na kraju letovanja brod tamo izvučem. A putovanje je uključilo izlazak na Sporade I obilazak ostrva - Skiatos, Skopelos, Alonisos I Peristera. Te 98' godine Duca je sa 20 meseci bio već iskusan mornar posto je predhodnog leta prejedrio Crnogorsku obalu od Kotora do Ade Bojane I nazad Ovo je fotka pored plaže Kokunaries na Skiatosu Na kraju dana se ipak dokopasmo Miline I pretovarismo stvari sa dorata na ladju. U pitanju je Allegro 27, jedrilica nešto preko 8m dugačka. Neša je mislio da je ladja isuviše mala da bi 4 odrasle osobe na njoj mogle normalno da funkcionišu I već je isplanirao da prekosutra u zoru krenu ka Beogradu. On kao da nije znao da smo mi na mnogo manjoj jedrilici (mikrotoner 5,5m) svaki put kada bi je odvukli do mora, porodično boravili po mesec dana . Dakle odmah sledećeg dana ja I Neša skoknusmo motorom do Volosa (ovaj put čist uzitak ) da nešto obavimo I pokupujemo. Popodne uz razgovor im iznesemo planove o tome gde smo sve naumili da plovimo. Dakle, pošto smo Sporade oplovili već ranije sada smo rešili da njihovom jedrilicom odplovimo do Sejšela Bez zezanja, tacnije - Lihadonisia, grupa vulkanskih ostrva koju zovu I Grčki Sejšeli . Interesantno je da je Neša vec 3 puta plovio relativno blizu tih ostrva, ali mu onako gledajuci s mora nisu privukli pažnju pa tu nije zastao ni jednom. Kada smo im lepo objasnili da je komfor u pramčanoj kabini Allegra za nas više nego zadovoljavajuci nismo ih trebali dugo nagovarati da ostanu još par dana I da zajedno odemo do Lihadonisije. Sutradan ujutru meltemi se nešto uspavao pa smo gledali da obavimo još neke posliće oko ladje dok se ne razbudi. Meltemi je severoistočni vetar koji na Egeju duva tokom letnjih meseci. Uglavnom duva danju I jačina mu je da kazem srazmerna sa položajem sunca. Kako se sunce diže tako vetar jača I popodne do sumraka se uglavnom umiri. Od Miline do Lichadonisie ima oko 35 nautičkih milja (puta 2 u kilometrima). Zbog uspavanog meltemija krenuli smo nešto kasnije. Pogon nije bio ekološki kakav smo želeli ali bitno je da se plovi, kada nema vetra ni motor nije loš Konačno, društvo je u pokretu Zbog kasnog starta nakon nekih 25 milja smo se zavukli u jednu uvalu. Sutra nam preostaje poslednjih 10 Spuštamo sidro I dok se neki zanimaju pripremanjem klopice, neko kajakom obilazi okolinu. Ujutru nije bilo razvlačenja kako bi što pre stigli do željenog arhipelaga. Vetar nas je solidno poslužio te smo dobar deo plovidbe bili poštedjeni slušanja buke motora, samo šum mora I ćarlijanje vetra Pošto nismo imali dron postaviću ovde snimak sa Y T i fotografiju sa neta iz ptičije perspektive. U pitanju je grupa vulkanskih ostrva/ostrvaca, od kojih je samo najveće - Manolia bilo naseljeno u prošlosti. Poslednja porodica koja je tu živela kako smo čuli, bila je porodica Srpskog mornaričkog oficira. Oni su tu gajili povrće I kuniće ali su zbog težih uslova (nedostatak struje I vode za piće) ipak rešili da se presele na Eviju. U blizini ostrvlja mogu se videti mediteranske foke i "pitome meduze", a takodje se može razgledati brod potopljen za vreme drugog svetskog rata. Nakon što smo brod usidrili na zgodnom mestu rešili smo da krenemo u obilazak. Kajakašima je dovoljno samo da pogledaju gornji snimak (na kome se vidi samo deo Lichadonisie) i odma će im biti jasno koje bi plovilo trebalo koristiti za tako što. Kapetan nešto nije bio zainteresovan za avanturu i rešio je da ostane na brodu. Kajak koji imamo je predvidjen za dvoje, ali ako je na Allegra moglo da se smesti četvoro, zasto ne bi u kajak moglo troje ? Tako da.. ubacujem devojke u kajak i krećemo u avanturu Prvo idemo u obilazak manjih ostrvaca. Mediteranske Foke nismo videli ali smo zato videli meduze - pitome meduze koje kako kazu starosedeoci maze Zavlačimo se izmedju ostrva, a ponegde zbog plićaka moramo i da prevlačimo kajak I na kraju prilazimo Manoliji Iskrcavamo se kod crkvice Sa drveta pored crkvice visi zvono i kako kažu - pozvonite li prizvaćete sreću. Mi smo vec bili srećni . Ipak čeka nas plovidba narednih dana pa smo sve jedno pozvonili kako bismo umilostivili Neptuna Tačno na drugoj strani ostrva nalazi se uredjena plaža sa restoranom, suncobranima i ležaljkama koje se ne naplaćuju. Od crkvice do plaže vodi staza koja prolazi pored napuštenih kuća. Devojke kreću u tom pravcu a ja ostajem da kuliram u hladovini pored crkvice Nakon što smo obišli i videli sve što smo mogli videti veslamo ka Alegru gde nas čeka odmorni kapetan. U popodnevnim satima dok meltemi još nije oslabio rešili smo da dignemo sidro I jedra I zaplovimo ka marini u mestu Kamena Vourla (rastojanje od nekih 6 km). Pogon je bio isključivo vetar, motor smo uključili samo za uplovljavanje, tik ispred marine A u marini odmah blizu nas vezana je jedna jedrilica bočno uz mol okupirajući tako bar 6 slobodnih mesta ??? A kako bi I mogao drugačije, jer ako bi se vezao po krmi sa svoja 23 metra dužine zatvorio bi potpuno prolaz kroz marinu. Jedrilica je iz Izraela, nautičko remek delo I predmet divljenaja kako laika tako I poznavaoca. Njen vlasnik sasvim sigurno ume da uživa. Kajak na palubi to bez sumnje potvrdjuje Naša jedrilica je vezana izmedju ribarskog brodića i katamarana, čisto radi poredjenja Sledi večernja šetnja, obilazak mesta I rani počinak. Prekosutra ujutro je last minute Danijeli I Neši za polazak ka Beogradu, što znaci da sutra rano moramo da isplovimo kako bi u jednom cugu stigli do Miline (nekih 80km plovidbe). Odredjivanje rokova je nezgodna stvar, naročito kada je u pitanju plovidba na moru. Tu čovek može jasnije da spozna granicu nad čim moze! da ima slobodnu volju I kontrolu, a šta je izvan toga, šta je u rukama kosmičke inteligencije. Srećom prognoza je bila povoljna I prilično tačna tako da nam je ovaj put želja uslišena. Nije bilo neprijatnih iznenadjenja I osim dva kraća predaha koje je meltemi eto sebi priuštio (te smo palili motor), na naše zadovoljstvo najveći deo plovidbe bio je na jedra (doduše jedan deo sa vetrom u pramac) A na putu ka Milini ponovo nam pažnju privlači pitoreskno mestašce Trikerri koje se nalazi na najzapadnijoj tački poluostrva Pelion I to na samom vrhu, tako da se može videti sa obe strane zaliva. Odavde gledajući deluje baš primamljivo. Stižemo u Milinu. Verni konjić nas čeka na svom mestu. Da se ne bi osećao zapostavljenim Zorica I ja se dogovaramo da ga sutra zajašemo I krenemo u osvajanje poluostrva Pelion. Odrednica - Trikeri I nakon toga mestašce na obali - Ag. Kiriaki Tako I bi. Nakon što su ispratili kapetana I prvog oficira kući, zamenici ponovo menjaju prevozno sredstvo I kreću na kraće istraživanje kopna. Davno su rekli 100 ljudi 100 ćudi, što normalno važi I za bajkere. Čitajući ovaj naš forum (kao I ADV rider I ostale) vidiš koliki je to široki spektar interesovanja. Neki obožavaju vožnju kroz pustinju (kao recimo Chris Scott), za mnoge je Nord-KAP izazov, ali ja sam ipak oduvek bio, da kažem ograničen po tom pitanju na vožnju pored mora I živopisnih planinskih predela i sa što je moguće manje hladnoće i oblaka ! Ovogodišnje putovanje mi upravo to pruža Dakle kreće vožnja, malo pored mora, malo u visine, do Trikerija I Kiriaki-a Usput stajemo pored lepih vidikovaca da malo uživamo u prizoru A onda, nešto pre Trikerija ugledamo interesantnu uvalu (nije bila ni blizu rute K. Vourla - Milina da bi smo mogli da je primetimo sa vode) Savršeno zašticena od dnevnog meltemija, prosto nas mami I mi vec odlucujemo da je sutra overimo I sa vode. Nastavljamo put I evo nas ispred Trikerija Stajemo na glavni trg Mesto kao da je iz nekog drugog vremena. Potpuno uspavano, daleko od vreve koju donosi turistička sezona u avgustu. Na trgu Nema žive duse. I kuce I mace su se negde zavukle I kuliraju. I nama deluje kao sjajno mesto za opuštanje. Sada posmatramo zaliv iz druge perspektive, preko krovova Trikerija Krećemo dalje. Spuštamo se sa druge strane poluostrva prema Ag. Kiriaki. Ovo mestašce je najudaljenije na Pelionu I privlači neki poseban soj ljudi, bar nam se tako čini (kao Ada Bojana u C G) Šetnja kroz mesto I ponovo smo na drumu. Uzbrdo, nizbrdo, lepe krivine I u najvećem delu puta se pruža pogled na more, prava uživancija Usput ponovo zastajemo iznad "naše uvale" I okidamo jos jednu fotku uz - vidimo se sutra. A ujutru je meltemi opet poranio te se I mi nismo mnogo razvlačili. Odvezujemo se od obale, odmah dižemo jedra I pravac uvala. Juče motorom, danas jedrilicom, ne zna se šta je lepše Neko uživa u trimovanju jedara I kormilarenju a neko u selfiranju Stižemo . Ispred uvale spuštamo prvo jedra ... .... zatim sidro ... ... i kajak. Krećemo u obilazak uvale A onda, da osetimo malo i tvrdo tlo pod nogama, izlazimo do obale Lepa plaža bez gužve, čak vam ni suncobran nije potreban. Večeri na ladji su pravi užitak, posebno kada ste udaljeni od civilizacije. Nema buke, samo cvrčci i šum talasa, nema svetla velegrada i na nebu se vidi svaka zvezdica. Te večeri Zorica je na svoj zid postavila ovu poruku: "Kako bih volela da mogu da vam prenesem putem fotografije trenutno stanje u ovoj uvali. Na žalost to je nemoguće, ali ću pokušati da opišem. Usidreni smo , noć je takva da se ne vidi prst ispred očiju (mesec se još nije pojavio). Na plaži samo jedan šatorić u kome neko spava, malo dalje jedan brodić. Pogled u nebo sa milijardu zvezda,.. ...po neka pada. Mlečni put kao na dlanu. Moja zabava je da veslom pravim talase sa jedrilice i tako vidim planktone koji svetle kao iskrice. Osećam se kao Zvončica . Najlepši trenuci ipak ostaju u srcu " Apsolutno romantično Narednog dana se upućujemo ka ostrvu Palaio Trikeri. Od dvoje ljudi smo već dobili informaciju da na njemu ima par uvala interesantnih i zgodnih za sidrenje. Vetar je slabiji no juče i uz to nam na ovom kursu dolazi više sa pramca tako da podižemo samo glavno jedro i što bi rekli motosailiramo ka našem ostrvu. Stigosmo, obidjosmo, ali nešto nismo bili impresionirani. Prva uvala je bila duboka tako da je sidrenje prilično blizu obale, a u drugoj je bila poprilična gužva, što nam se takodje nije svidelo. Odlučujemo da promenimo kurs i zaplovimo opet nekako u pravcu Miline, ka malom ostrvu Alatas. Još pre 20 i kusur godina kada smo ovim vodama plovili mikrotonerom to mesto nam je u prolazu privuklo pažnju ali nismo zastali. Žurili smo da što pre istrčimo na Sporade. Evo sada prilike da nadoknadimo propušteno. Pravac istok. Nakon nekih 8 NM (16 km) stižemo do uvale koja nam je bila cilj Plovimo ka ovom "sedlu" i tu spuštamo sidro. Mesto je posebno interesantno. Ta prevlaka spaja dva dela ostrva. Posadjeni redovi maslina, a sa desne strane se vidi manastir 40 Svetih Mučenika. U našoj blizini na sidru nalazi se još samo jedna jedrilica. Posada je nije napustala, bar dok smo mi bili tu. Zorica pak odmah kreće u prvo izvidjanje Ja joj se ubrzo pridružujem. Na ostrvu nismo videli žive duše. Da ne poveruješ da ovako nešto može da se pronadje tokom jula meseca na egeju. Celo ostrvo je samo naše . Sa druge strane prevlake nalaze se plažice koje nas iščekuju Prihvatamo poziv Kupanje i kuliranje pored mora A onda stiže vece Gledajuci ovaj prizor na pamet su mi bili pali stihovi Jim Morrison-a "...Now Night arrives with her purple legion Retire now to your tents & to your dreams Tomorrow we enter the town of my birth I want to be ready" Sutra necemo ući u moj rodni grad, ali ćemo na čelicnom konju ujahati u grad Argonauta. Zorici sam obećao tu posetu, da vidimo koliko su se stvari promenile za 20 godina. Dakle sutra ponovo vožnja do Volosa Nakon još jedne romantične noći ujutro dižemo sidro I plovimo do Miline Vezujemo ladju za mol, navlačimo opremu, sedamo na konjića, krećemo na opuštajucu vožnju vec dobro poznatim drumom i stižemo u Volos Pošto ne bih želeo da predstavljam dodatni otežavajući faktor Zoricinom shoping užitku (dovoljno joj je to što putuje motorom na kome je svaki kubni santimetar prostora već popunjen hi, hi, hi , ali se nekako ipak dosetila da oslobodi prostor tako što ćemo neke stvari sa motora ostaviti na ladji, te će ih Neša naknadno doneti za Beograd ) Dakle iz pomenutog razloga se razdvajamo I ja logično odmah idem ka luci da gledam ladje I prosto da ne poveruješ, baš prvi brod na koji sam naišao je Argo, brod kojim su Argonauti išli u potragu za zlatnim runom. Osvrćem se I posmatram hoću li videti u blizini 50 hrabrih momaka u koži naoružanih sa mačevima I lukovima. Ipak saznajem da je ovaj Argo samo replika njihovog broda napravljena pre 13 godina. I još sam saznao da je 2004-te godine otkriven Mikenski grob kod Volosa u kome su pronadjeni zlatni predmeti. Naknadnim istraživanjima je utvrdjeno da je to zlato potpuno istog sastava kao I zlato pronadjeno oko Colchis-a, sadasnji Egrisi u Gruziji (prema legendi Argonauti su plovili od Volosa do Colchis-a). U tom delu Gruzije zlato su vadili iz reke tako što su ubacivali životinjske kože I naknadno skidali zlatnu prašinu koja se nahvatala na krzno, tako da mit o Argonautima I potrazi za zlatnim runom sve manje zvuči kao mit. Dakle Gruzija I zlatno runo, khm, khm, khm. Jedan razlog više da se razmišlja o toj prelepoj zemlji Toliko o mitovima I činjenicama, a ja dalje nastavljam šetnju lukom I nailazim na raznorazne interesantne ladje. Što zbog dizajna, ...što zbog porekla - ovaj je došao sa druge strane lopte, iz Brisbane-a.... Ili imena - ovo je želja svakog jedriličara, svaki dan - day off Pošto je sutra prvi avgust, dan kada nam započinje termin u hotelu koji smo preko booking-a rezervisali jos pre vise nedelja, nemamo baš puno vremena za provod. Krećemo nazad kako bi se spremili za sutrašnji put. 6 3
popaj 407Napisano subota u 18:43 Svrati ponekad, 148 postova Lokacija: Beograd -Kaludjerica Motocikl: Africa Twin Prijavi odgovor kao problematičan Ujutru je sve već spremno. Kačimo na motor kofere I torbe I krećemo Pravac - Volos, Larisa, Trikkala, Kalampaka, Ioannina, Vitsa. Imamo nekih 350 km puta najvećim delom poznate teritorije (sve do Ioannine) Do Kalampake smo stigli tako reći bez stajanja. A onda smo rešili da zastanemo kod Meteora I malo evociramo uspomene. Meteore smo prvi put posetili I obišli davne 85', pre 34 godine . Ovoga puta nema obilaska, čeka nas Zagori. Samo kratak predah, par fotki i nastavljamo dalje Od Kalampake (iliti Kalabake) nastavljamo ka Ioannini. Malo više od 100 km, od čega je polovina auto putem. Ovoga puta nam je trebalo nesto više od sat vremena za tu deonicu, a pamtimo I neka druga vremena. Pre 24 godine vukli smo ovuda jedrilicu ka Jonskom moru. To je bio naš prvi krstaš, preciznije rečeno - mikro krstaš Tada nam je, verovali ili ne, od Kalabake do Ioanknine trebalo 9 sati . Od kada je izgradjen auto put i probijeni tuneli, kroz planine se samo proleće. Te 95' na njih smo se pentrali - usponi 12%, prevoji preko 1700 MNV, prvom brzinom uzbrdo, prvom brzinom nizbrdo, na spoljasnjih 30 C jos I dodatno uključeno grejanje na maksimum da se motor ne bi pregrejao. Odvući jedrilicu na Jonsko more u to doba je bio pravi poduhvat. Ali zato kada stigneš vidiš da se trud i te kako isplatio. Ovo je fotka sa Ithake. Vuk se već u petoj godini odmetnuo u gusare (Duca je tek bio u planu za sledeću godinu ) Sada prelećemo Ioanninu I stižemo u Zagori. Evo par rečenica sa Zoricinog zida za uvod u dalju priču: "Zagori je regija koja se nalazi u severozapadnoj Grčkoj u oblasti Epir. Ako ste nekada isli autoputem ka Jonskom moru prošli ste južnim obodom ove regije u blizini mesta Ioannina. Samo ime Zagori datira još od vremena kada su tu oblast nastanjivali stari Sloveni i značenje je isto kao i kod nas - zagorje. Zavedeno je da je 1348 g. oblast došla pod Srpsku upravu (u vreme vladavine cara Dušana) U pitanju je planinska regija prekrasne lepote, površine 1 000 kvadratnih kilometara sa 46 savršeno očuvanih kamenih sela i mnogobrojnim kamenim mostovima koji datiraju iz XVIII veka. Zagori je dom impresivnog Vikos kanjona, na svetu drugog po veličini odmah posle Grand kanjona (u Guinness-ovoj knjizi rekorda Vikos je zaveden kao najdublji kanjon na svetu u proporciji prema svojoj širini). Predstavlja savršen raj za planinarenje (mada ima i planinskih masiva i litica za ozbiljan alpinizam). Šetnja kanjonom, planinske staze, rafting, prirodni kameni bazeni, impresivni vidikovci, obilazak mostova, osvajanje takozvanog Zmajevog jezera, izvori reke Voidomatis (ponornica), obilazak nekih sela koja su kao iz bajke, vodopadi,... , baš puno mesta za posetiti. Što se nas tiče bilo je tu šetnje, planinarenja (čitaj pentranja ), ali sama voznja motorom po Zagori do odredjenih tačaka u tih nepunih 5 dana bila je pravi šlag na tortu na ovom putovanju " Dakle stižemo na naše odredište - hotel En Chora Vezitsa Sa druge strane, naspram ulaza, nalazi im se veliki plato pod senkom platana. Predstavlja kao terasu sa koje se pruža pogled dole niz padinu I na kamane kuće na bregu sa suprotne strane. Prilaz hotelu Soba ima pogled na drugu stranu, ali gde god da pogledaš vidiš lep prizor - prekrasna priroda I zelenilo Bilo je vec popodne I pošto nemamo baš puno vremena, nakon raspakivanja krećemo ka najbližoj tački sa našeg spiska - vidikovac Oxia (nekih 10km vožnje) Uz put imamo ili prekrasan pogled na regiju sa desne strane ili nam put vijuga kroz šumovite predele Negde na pola puta do vidikovca sa desne strane nailazimo I na kamenu šumu (naći ćete na guglu - stone forest Zagori) Tu stajemo I idemo kroz šumu da napravimo par fotografija Nastavljamo sasvim lagano potpuno uživajući u trenutku Stižemo do kraja asfalta I početka staze ka vidikovcu . Ovo je bila daleko najkraća staza od svih koje smo prešli u narednim danima I pala je baš u idealnom trenutku, nakon što smo stigli sa puta. Evo, još samo par desetina metara nas deli od pogleda na kanjon, uzbudjenje raste. Osećaj teško da može da se prenese rečima I fotografijom. Tu od vidikovca kreće staza koja ide iznad litice. Na njoj već ima nekih posetilaca. I ja krećem njom, baš me zanima dokle ide I kakav je pogled usput Vidite tablu sa upozorenjem. Zorica kad se nije šlogirala. Nekako joj se učinilo da čovek za koga su doktori rekli da ima trajno oštecen centar za ravnotežu možda I ne bi trebao da se šeta uskom stazom iznad visoke litice. To mi je I prenela, ne bas tako uvijeno, dovoljno ubedljivo da bi se ja odmah okrenuo nalevo krug I vratio u kućicu Nakon što smo upili dovoljno energije na ovoj tački krećemo nazad istim putem. Usput nailazimo na ovčice Često kada naidjem na scenu kao što je na primer ova sa čobanom počnem da razmišljam o dve potpuno različite životne situacije . Svoju svakodnevnicu - život u "razvijenoj" civilizaciji I ovu, život kojim su živeli baš svi naši preci do pre par stotina godina. Onda se mislima prešaltam u ovu drugu i pokušavam da zamislim i uporedim razmišljanja i emocije, kakve bi brige i želje tada imao? Ipak jedna stvar je definitivno nepromenljiva u ljudskim životima od kada je sveta I veka - ljubav Kao I svaki put javim se čobaninu mahnuvši mu I klimnuvsi. Moje "kalimera" ispod kacige sve jedno ne bi čuo. ______________________________________________________________________________________ PRVI DAN Zagori prvo jutro. Čim sam otvorio oči, shvatio da sam budan I gde se nalazim, odmah skačem ka prozoru da bacim pogled. Vau, osmeh na licu, sreća I entuzijasam na vrhuncu pri pomisli šta je danas pred nama. A današnji dan smo isplanirali u dve etepe. Pre podne hajking, posle podne obilazak motorom. Ovo je plan pre podnevne šetnje: Znači bice malo I planinarenja . Ali prvo ide kotrljanje nizbrdo, tačnije - niz planinu. Od Vitse ide staza do kanjona koja se spusta do mosta Missios. Odatle nam je u planu šetnja kanjonom do mosta Kokkoros. Do mostova se može stići na daleko lakši način (novi put prolazi pored samog mosta Kokkoros), ali mi smo se odlučili za planinarenje pošto je to jedna od stvari zbog kojih smo I posetili Zagori. Staza je dobro obeležena celim putem Nailazimo na obaveštenje da u ovim šumama ima I medveda, ih super Nailazimo na interesantne kamene formacije I mesta za predah I onda u sred ničega - crkvica svetog Nikole Da bi u nju ušao moraš da pokažeš poniznost Malo ispod crkvice izašli smo na čistinu I ovde nam se već otvorio pogled na kanjon Spustamo se dalje I u jednom trenutku vidimo dno kanjona I Missios most Na strmim delovima ovog puta uradjena je staza poplocana kamenjem I ciglama, na isti način kako je to uradjeno u mestima I na mostovima. Silazak je znači potpuno bezbedan I konačno stižemo tačno ispred mosta. Dobro pogledajte ovu fotografiju I pokušajte na osnovu nje da zamislite taj most, njegovu veličinu I kako izgleda u prostoru. Da putujem sam napravio bi jednu - dve fotke mosta I to bi stajalo ovde u putopisu. Kada putujete sa ženom (ili devojkom) sve je nekako drugacije. Putovanje motorom sa ženom ima svojih negativnih I pozitivnih strana. Ono negativno smo već malo dotakli ranije u priči I to svi znaju - znači količina garderobe I kojekakvih stvari koje bi one rado ponele I pride usput nakupovale. To im je tako u prirodi - skupljačice Ono drugo, pozitivno, tokom putovanja ne doživljavate ni malo pozitivno . A to je - fotkanje, fotkanje, fotkanje I do besvesti fotkanje. Smor Medjutim, kada putovanje prodje zaboravite na taj smor al vam bude drago kada počnete da razgledate fotke koje ste ispucali. Zahvaljujući tome u ovom putopisu će biti malo više fotografija. Jeste da se na većini fotografija vidi Zorica I da je ja zovem - moja Debela, ali ipak ona nije baš toliko debela da bi zauzela veći deo kadra na fotografijama Malo sam namerno ovde razvukao priču da bi razdvojio gornju fotografiju od ovih ispod i tako naglasio razliku u perspektivi, te da bi izvukli neku poentu. A poenta je - ako ste sa voljenom osobom stvari na fotografijama, a i u životu ćete gledati iz jasnije perspektive i biće daleko prirodnije, prijatnije, vedrije ... Krećemo dalje kroz kanjon stazom koja ide malo iznad rečnog korita. Beležimo usput interesantna mesta I stižemo do mosta Kokkoros (sagradjen 1750 g.) Tokom letnjih meseci rečno korito je suvo (što ste primetili još kod Mission mosta). Iza se vidi novi most. Njime cemo proći popodne na putu ka mestima Dilofo, Kipoi i mostu Plakidas Krećemo nazad ka Mission mostu. Zatim istim putem ka Vitsi. Put jeste isti, samo što je na ovamo bilo kotrljanje nizbrdo, a u povratku nas čeka ozbiljnije pentranje. Odmah su nam rekli da na dole možemo da stignemo za pola sata, a na gore nam treba možda i 50 minuta. Zorica negde na pola puta uzbrdo kaže da će biti dobro ukoliko ne zaradi upalu mišića već prvi dan. Auh, takav razvoj dogadjaja nam nikako ne bi išao na ruku. Narednih dana imamo u planu jos dva ovakva I jedno znatno ozbiljnije pentranje (od trećeg smo odustali, videćete to u nastavku priče). Nema druge, no da uzmem stvar u svoje ruke, to jest na svoja ledja. Kao što vidite iz prilozenog (pored mog pocepanog uva, što mi je ostalo kao trajna uspomena nakon pada sa bicikla), jedan kraći deo uspona sam svoju djevu bajnu nosio na krkače (lepo sam vam rekao da nije baš mnogo dembjela ) Umorni, ali punog srca I duše stigosmo nazad do Vitse U ovoj prvoj šetnji napravili smo jednu grešku - poneli smo samo dve flase vode ( 3,5 l ) . Nakon toga nosili smo vece zalihe (i po koje ladno pivo ) --------------------------------------------------------------------------- POPODNE Popodne nam je u planu lakša tura bez planinarenja, samo vožnja motorom. Krajnja odrednica mesto Kipoi, nešto pre toga most Plakida, usput prolazimo pored vec vidjenog mosta Kokkoros, a pre toga mali detour - mesto Dilofo Usput zastajemo pored vidikovca Dilofo je interesantno mestašce u brdu. Podsetilo nas je (kao I mnoga druga u Zagoriju) na Sirinće, mesto u blizini Izmira (koje su osnovali oslobodjeni Grčki robovi). Zabeleženo je da je1895 u Dilofu živelo 439 stanovnika. Trenutno ih ima oko 20 Vozilima se ne ulazi u mesto, ona se ostavljaju na velikom parkingu na samom ulazu (vidi se malo na donjoj fotografiji) Krecemo u šetnju U srcu mesta je centralni trg sa platanom starim preko 400 godina koji se smatra kao prirodni spomenik Nakon šetnje kroz Dilofo nastavljamo dalje (popodnevnu vožnju) ..... I eto nas ponovo pored mosta Kokkoros Idemo dalje ka sledećem mostu - Plakida Prelazim polako preko mosta I zagledam pomno kako su neimari slagali kamenje I cigle (Debela me uhvatila na fotki baš u tom trenutku ) Koliko vidim nema prevelikih izbočina, deluje mi sasvim zadovoljavajuće, da ne kažem prihvatljivo. Sa druge strane mosta nastavlja uska staza koja savija kroz šumicu. Prilično je uska ali malo dalje pronalazim jedno proširenje. Pažljivo koracima merim širinu I vidim da bi tu bez problema mogao da okrenem Afriku. Pun oduševljenja odmah trčim do Zorice da joj prenesem svoj naum Ijaooo,.. ..kakva je to tek bila greška.. I ništa ne bi, znate već I sami. Kud me vrag terao da to uopšte I spomenem Dole je fotka skinuta sa neta, fotografisano verovatno u prolece Leti izgleda ovako Korito je suvo, pa možete njim da trčkarate Ili da se igrate Idemo dalje ka mestu Kipoi Šetnja kroz mesto odozdo ... .... na gore .... I povratak ka Vitsi na počinak. Moramo biti odmorni za naredni dan 7
popaj 407Napisano subota u 18:46 Svrati ponekad, 148 postova Lokacija: Beograd -Kaludjerica Motocikl: Africa Twin Prijavi odgovor kao problematičan DRUGI DAN Narednog dana u planu je prvo odlazak do izvora koji se nalaze u blizini mesta Vikos (spuštanje i penjanje slično onom predhodnog dana ), a zatim do kamenih bazena koji se nalaze u blizini mesta Mikro Papingo Postaviću I nešto detaljniju kartu na kojoj se jasnije vide serpentine I tok reke Voidomatis kako bi dao neke informacije i pojašnjenja: Znači od Vitse idemo do mesta Aristi gde se odvajaju dva puta (tačnije malo pre Aristija). Jedan ide ka mestu Vikos, a drugi ka mestima Makro i Mikro Papigko. Gledajući kartu vide se tako reći dva paralelna puta, a na licu mesta to izgleda nekako ovako (fotografisano sa puta za Vikos, a naspram serpentina): Od prilike od ovog dela gde počinju serpentine ka Mikro Papigko (što se vidi i na detaljnijoj karti) počinje i Vikos kanjon. Jedan put ide sa jedne, a drugi sa druge strane kanjona. Malo pre setpentina, kod mosta koji prelazi preko reke Voidomatis, je polazna tačka za rafting. Gore kod mesta Mikro Papigko, kao što vec rekoh, nalaze se kameni bazeni, a od samog mesta je i polazna tačka za osvajanje Drakolimnija (Zmajevo jezero). Ovo poslednje nam je još u Beogradu bio jedan od glavnih prioriteta na ovom putu, ali na žalost želja je ostala neostvarena (nešto o tome na kraju putopisa) Sada idemo redom. Krećemo ka mestu Aristi Malo pre Aristija skrećemo ka mestu Vikos Tačno smo naspram serpentina kojima ćemo popodne ići ka kamenim bazanima Mali off - ima ljudi koji su pravi virtouzi sa rečima I mogu bez I jedne jedine fotografije da vam prenesu svoje iskustvo sa putovanja (kao Snežana Radojičić). Nama ostalima fotografija je bitno pomagalo ako hocemo što vernije da prenesemo ono što smo doživeli. Na žalost, dešava se često da postavite fotografiju sa mesta koje je u trenutku kada ste bili tamo izazvalo ushicenje I eksploziju emocija (onaj VAU trenutak kada potpuno ostanete bez daha), a kasnije gledajući je vi dozivite samo duboko razočaranje Upravo to je slučaj sa gornjom fotografijom. Nema tu onog osećaja dubine, ni prostora, odnosno moze se reći - jedan sasvim bledi trag onoga sto sam doziveo kada sam tamo stajao (isto kao I ona prva fotografija Mission mosta). Idemo dalje - ulazimo u Vikos Ostavljamo motor na glavnom trgu Kimi I krećemo prvo ka vidikovcu Pogled iz Vikosa na istoimeni kanjon Uh, na ovakvim mestima stvarno ostanete bez daha i reči. Kada vidite nešto ovako um zanemi, automatski se sam isključi i predjete u neko meditativno stanje. Trebalo nam je vremena da se povratimo i nastavimo put ka stazi koja se spusta do kapele Device Marije i mnogih izvora koji se ulivaju u reku Voidomatis Odavde se već mogu videti kapela I reka Malko smo bliže I jasnije vidimo divan prizor. Kotrljamo se polako nizbrdo... .... I stižemo do crkvice Na ovakvom mestu se očekuje jos veća poniznost Intresantna je stvar da je ulaz u svaku crkvicu I kapelu na koje smo naišli bio prilično nizak. Za to sigurno postoji neki razlog I eto nas na kraju puta, pored reke I izvora Kao da smo došli na omiljeno izletište, neki se I kupaju u ledenoj vodi Mi se na tako nešto nismo odlučili, ali pošto smo imali originalnu ambalažu napunismo je direktno na izvoru I slatko se napismo Sledi samo kuliranje I fotkanje A kad su se odmorili I napili vode krenuli su nazad ka doratu Okidamo usput jos jednu fotku sa ovakvim prizorom Svako malo stanemo da uživamo u pogledu, tako da nam ovaj uspon (inače nista lakši od jučerašnjeg) uopšte nije teško pao Pogled na drugu stranu kanjona Uspesmo se nazad do dorata, zajahujemo I krećemo polako nizbrdo, tacnije - niz planinu.. Prolazimo kroz Aristi i tu doživljavamo jedinu tesnu situaciju na ovom putovanju. Spustam se niz strm put, ispred mene je oštra lakat krivina na desno, a odozdo ide kombi koji vuče prikolicu sa čamcima za rafting. Nekako u isto vreme prilazimo krivini. Kako sam primetio da će tip sa kombijem žesce da iseče krivinu, stajem tik malo ispred. Lik stvarno ulazi tako da je malte ne potpuno zatvara. Onda staje, pošto ne može dalje od mene da prodje (a ja stojim prilično desno u svojoj traci) i gleda me očekujući da ubacim u rikverc i vratim motor uzbrdo . Mic po mic uspem da se provučem pored njega I predjem preko te grbe na unutrašnjem delu krivine Ovo je Zorica škljocnula taman kad smo prošli Prolazimo kroz Aristi ... ... I spustamo se dalje ka podnožju Dolazimo do mosta koji sam spomenuo Baš u tom trenutku se vrše pripreme - poslednji breefing pred start... ... ubacuju čamce ... ... I kreću na rafting Mi nastavljamo dalje. Ispred nas počinje ozbiljniji uspon I serpentine. Već sam ranije rekao da se i nakon nezgode, tokom vožnje motora osećam kao riba u vodi. Ali ipak postoji jedna iznimka - serpentine, tacnije - penjanje uz serpentine. Zabacivanje glave unazad sa pogledom na gore moze biti nezgodna stvar ukoliko vam je sj. centar za ravnotezu. Da sam putovao sam to bi bio problem, ali ja sam uza sebe imao navigatora (a po potrebi i balansera . Daklem, ispred svake krivine dobio bi preciznu informaciju od navigatora o stanju puta ispred nas, te se bez po muke uzverasmo uza serpentine (koliko se sada sećam nismo se usput mimoišli ni sa jednim autom) Sada gledamo kanjon sa suprotne padine I nakon krasne vožnje stižemo do bazena Kreće šetnja uz klanac I fotkanje Ovde je voda već toplija u odnosu na onu dole pored izvora, pa ima I dosta više kupača Nas je ovaj ambijent asocirao na prolaz kroz Aheron pre nekih 5 - 6 godina. Da je proleće I nivo vode viši za 2 metra to bi stvarno bilo tako. Ovako, sa niskim vodostajem mogli smo da se prošetamo neokvašeni (za Aheron smo srećom nosili kajak pa smo (Duca I ja) dobar deo mogli Zoricu u njemu da prevučemo, inače bi kao I većina ostalih posetioca odustala na pola puta) To bi bila najdalja tačka do koje smo stigli, dalje se nismo provlačili Istim putem nazad Ovde je gužva skoro pa kao na Beogradskim bazenima Ponovo punog srca I duše krećemo nazad ka Vitsi --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- TREĆI DAN Treće jutro u Zagori. Opet prva stvar nakon budjenja - pogled kroz prozor. Na žicama od struje (ili možda telegrafa, pošto sve nekako izgleda kao da smo se vratili u prošlost ) milijardu ptica. Ovako nešto do sada još nisam video A za danas nam je u planu prvo poseta vodopadima Balta di Striga, a potom odlazak do vidikovca Beloi Balta di Striga su tri vodopada na reci Kryopotamos, u nizu sa jos tri jezerceta, a sve to je okruženo prašumom. (zvuči interesantno ) Nalaze se ispod mesta Iliochori koje je udaljeno oko 50 km od Vitse Beloi nam je tako reći pored puta za Iliochori, ali to izgleda tako samo na karti (detalji kasnije) Krećemo iz Vitse I prolazimo u prvom delu već poznatim putem. Nailazimo do odvajanja za Vradeto gde ćemo u povratku skrenuti ka Beloi vidikovcu Ovo je već teritorija na koju prvi put zalazimo Kako idemo ka Iliochoriju, sve je više zelenila Razlog tome je, kako kažu - to što je ovo deo Grčke sa najviše padavina tokom godine. Mi smo pak bili sretni, te nas ni jedna kap nije dotakla tokom celog ovog puta Već smo blizu Iliochorija. Na livadi pored puta pasu konjići, možda su I divlji (u blizini Drakolimnija kažu da ima dosta divljih konja) Na ulazu u Iliochori nalazi se platan obima 10,5 metara star više od 600 godina, kažu medju najvecim u Grčkoj A sada poredjenja radi jedna fotka, čisto da se vidi ko je deblji Odmah od samog mesta kreće staza ka vodopadima, šetnja na dole I na gore treći put . I ovoga puta je na dole bilo za oko 30 min, a na gore dosta duže (sve u zavisnosti od kondicije) Staza je odlično uredjena I obezbedjena Na dosta mesta ima I klupa za odmor Čini nam se da je ovaj uspon nešto duži I strmiji od predhodna dva I sada smo već blizu Prvi pogled na vodopade Tri vodopada u nizu. Prvi je najveći, visine oko 25 m. Balta di Striga na Vlaškom znači - malo jezero koje plače. Postoji legenda prema kojoj je devojka zbog ljubavnih jada skočila sa vrha vodopada I pri tom vrisnula toliko jako da su je jasno čuli gore u mestu. Raspametili smo se kada smo videli ovog malog posetioca Da nazdravimo Pivo smo pred polazak dobro ohladili I umotali da zadrži nisku temperaturu. I baš je prijalo na letnjoj žezi Gužva se malo raščistila ... ... I ja se odvažih da uskočim u jezerce Dole u nizu su I manja jezerca Kada smo se pošteno odmorili, okupali, napili I nauživali, rešismo da krenemo dalje Oprostismo se od vodopada I jezeraca Ovo nam je poslednji uspon na ovom putovanju, a rekao bih I najozbiljniji od sva tri. Eventualna upala mišića neće predstavljati ograničavajući faktor za sutrašnju vožnju motorom te se ja I ne nudim kao nosač. Ono, bio bi ja kavaljer, nije da ne bi, ali Zorica stalno priča o skidanju kalorija pa ne bi baš da joj uskratim to zadovoljstvo Stižemo do vrha I nailazimo na nove posetioce. Ovo je izgleda interesantna tura za bajkere Oni tek što su stigli a mi naskačemo na naše motorče I napustamo Iliochori Put ka Iliochoriju je slepo crevo I prilično retko se mimoidjete sa jos nekim vozilom. Nema gužve što je sjajno, ali je put zato katastrofalno loš, verovatno najlošiji u celoj Grčkoj. To je ujedno I jedina zamerka sa ovog putovanja po Grčkoj. Tu nedaleko od Iliochorija svakog avgusta se održava festival / skup nomada, u ovom možda najzabačenijem delu Zagori-a. Ako neko ponese šator na motoru, mogao bi da se priključi ovom skupu, sigurno bi imao veoma interesantno društvo Lagano se vozimo nazad Ako pogledate na gornju mapu videćete da je prosečna brzina za ovu rutu 37 km/h. Na obilaženju Zagori-a bi generalno trebalo da važi pravilo - što sporije to bolje. Zorici sam ozbiljno predložio da sledeći put idemo biciklima za Zagori (ili barem - kroz Zagori), ali ona se nije baš oduševila sa predlogom, kaže da mnogo više voli motore no bicikle Ponovo uživamo šumovitim delom ove rute ... ... a onda skrećemo za Vradeto. Kada se pogleda mapa, Vradeto je udaljen možda samo jedan km vazdušne linije od mesta Kapesovo koje se nalazi na glavnom putu. Drumom je razdaljina 9 km, a može i peške uredjenom stazom dugačkom 3 km. Ovih 9 km vožnje (motorom) je pravi užitak. Ovo "motorom", možda treba naglasiti, pošto izgleda da automobilistima ne prijaju one stvari koje inače prijaju bajkerima. I sada smo vec blizu kraja puta za naše motorče. Tu je bio kraj asfalta, medjutim ima i makadam nastavak To vec možemo sebi da priuštimo. Za neki malo ozbiljniji offroad se ne bi usudili sa Metzeler Next obućom E, ovde prestaje i makadam, tako da ostavljamo konjče tu da pase a mi nastavljamo stazom Dolazimo do visoravni I nakon ovog blagog uspona smo već blizu cilja Nailazimo prvo na obaveštenje ... ... a onda iza ovog prolaza ... Beloi Na vidikovcu smo se zadržali oko pola sata... ... sami Šetnja traje isto toliko i za tih pola sata smo se mimoišli samo sa jednim parom u odlasku i još sa grupom od troje ljudi u povratku. Znači za 90 min (u punoj sezoni !! ) ovo fenomenalno mesto je posetilo sedmoro ljudi ??? Što je sa jedne strane sjajno - mnogo bolje no da su tu parkirana tri turistička autobusa i da zajedno sa 150 ljudi čekate red za svojih 5 minuta. Ali opet je nekako čudno Pitam se da li možda razlog leži u onoj priči koju sam gore malo načeo - da li je ljudima možda mučna vožnja ovakvim putevima, možda su se isuviše već navikli na auto puteve na kojima ovo rastojanje za koje je meni trebalo 3 sata oni predju za možda 45 minuta ? U glavnom to je bilo to - za ovaj dan i za ovaj put. Prva tačka po dolasku bila nam je Oxia, a poslednja Beloi. Vikos kanjon nas je dočekao i evo sada pozdravlja - do sledećeg vidjenja Vraćamo se nazad ka Vitsi lagano, sasvim lagano i uživamo u trenutku U Vitsi odlazimo da obidjemo još onaj deo mesta naspram našeg hotela pošto to do sada nismo učinili. U povratku nema žurbe, nema razloga sada da jurimo brzo ka Beogradu. Odlučili smo da ćemo prespavati u Gevgeliji tako da iz Vitse krećemo negde oko 11 h. Sve ide glatko. Večernja šetnja kroz Gevgeliju i sutra nešto iza podneva stižemo u Beograd, punog srca i pune duše I na kraju putopisa ostao sam dužan još par reči o jezeru Drakolimni (Zmajevo Jezero). Zapravo, najbolje je da prenesem tekst sa Zoricinog zida: "Jezero je dobilo ime po malim gušterima crvenog stomaka koji tu zive. Nalazi se na 2100m nadmorske visine pored ambisa dubine preko 500 metara. Do jezera se dolazi stazom koja počinje od mesta Micro Papingo (mesto u blizini kamenih jezera koje smo posetili, te fotke ste već videli). Staza je dobro označena tako da je poseta moguća I bez vodica. Staza je dužine oko 11km, a visinska razlika1200m. Negde na malo više od pola puta prolazi se pored planinarskog doma Astraka Refuge. Možda bi najbolja opcija bila da se prenoći u domu (u letnjem periodu najbolje je unapred zakazati preko interneta http://www.astrakarefuge.com/, cena 13 eur po osobi) Planinari kažu da sam uspon nije baš previše zahtevan a najnezgodnija stvar tokom leta je to što ste skoro svo vreme izloženi suncu. Ipak, svi koji su bili kažu da je napor vredan truda zbog prekrasne prirode (a I divljih konja koje su mnogi usput videli) Na žalost nakon dva spuštanja I penjanja uz kanjon I jedno do vodopada ja sam shvatila da bi to ovoga puta za mene bio prevelik zalogaj. Drakolimni smo ostavili za sledeci posetu Zagori (nakon obavljenih kondicionih priprema ) " Fotografije su skinute sa neta 6 1
popaj 407Napisano subota u 18:49 Svrati ponekad, 148 postova Lokacija: Beograd -Kaludjerica Motocikl: Africa Twin Prijavi odgovor kao problematičan - Is there a point to all of this? Let’s find a point ... Bill Hicks Ovaj mudri komičar je lepo objasnio neke stvari. Život je kao vožnja u zabavnom parku, - "...it goes up and down, around and around ....". Isto kao I na roller coasteru - uzbudjenja, strahovi, ... nakon strmoglavog pada možeš biti lansiran u nebeske visine. "It’s just a ride..." Jedan pametan naučnik (Max Planck, dobitnik Nobelove nagrade iz fizike) je pak u okviru priče o materij rekao da mi moramo da pretpostavimo da iza najsitnijih elemenata materije (što će reći - baš iza svega što doživljavamo kao spoljni svet !!!) stoji svestan, inteligentan um. Neko će to nazvati kosmička inteligencija, neko - Bog Ja lično nikada nisam bio religiozan i tu se ništa nije promenilo. Ali - postojala je u meni baš duboka averzija prema svim religijama generalno. "Ljubi bližnjeg svoga kao sebe samog". Ovo je najvažnija poruka, ali kroz istoriju i na žalost u ovom trenutku iza (iliti u okviru) religija vidimo i nešto potpuno suprotno. Otud sam ja u religijama video samo jednu veliku, veliku grešku. A stvar je u tome da nema nikakve greške, ... ni u čemu! Ni u religijama ni u onome što nam se u životu dešava. Ako prihvatiš pretpostavku da iza svega stoji taj inteligentan um automatski ćeš izvući i zaključak da ništa nije slučajno i da sve zasigurno ima neki smisao i neku svrhu. Sve "pozitivno" i sve "negativno" ! Baš ti "negativni" dogadjaji su možda presudno uticali I formirali ovo što sam ja sada. Moj pogled na život, na stvarnost i ono sto je verovatno najvažnije - emocije i unutrašnju energiju.... Tako da - ovaj put u Grčku je trajao dve nedelje, a moje putovanje iz snova traje već pedeset deveta godina. I šta drugo da vam kažem za kraj ovog mog životopisa - jašite svoje konjiće i uživate maksimalno u vašem putovanju iz snova, "It’s just a ride..."
popaj 407Napisano subota u 18:50 Svrati ponekad, 148 postova Lokacija: Beograd -Kaludjerica Motocikl: Africa Twin Prijavi odgovor kao problematičan Bernard Moitessier je sigurno jedan od najvećih jedriličara koji su plovili ovom planetom (ne moram ni da napominjem da je moj idol ) Priča je više za temu o nautici ali ima donekle veze i sa ovim putopisom, posebno jedan dogadjaj iz njegovog života koji se poklapa sa početkom moje priče (u svakom slučaju potrudiću se da budem što kraći ) Rodjen 1925-te u Indokini (sadasnji Vijetnam), koja je u to vreme bila Francuska kolonija. Odrastao je pored mora koje mu je bilo tako reći u krvi. Sa 27 godina kupuje brodić Marie-Thérèse (koji je bio u prilično jadnom stanju) da bi njime odplovio do Francuske. Na već prvom prilasku ostrvu Diego Garcia naleće na rif I potapa brod. Odatle je deportovan na Mauricijus gde odmah kreće sa gradnjom novog broda. Nakon 3 godine brod je gotov I on nastavlja put oko rta Dobre nade, pored ostrva St. Helena ka ostrvu St. Lucia, gde doživljava drugi brodolom Bez broda, bez novca, moralno slomljen, ukrcava se kao brodski mali na brod koji je plovio ka Evropi kako bi stigao do Pariza U Parizu je našao posao uz koji je sebi mogao da priušti samo najosnovnije životne potrebe. More i plovidba su za njega bili već neki sasvim drugi svet. I sada dolazi onaj deo priče koji sam spomenuo - na nagovor prijatelja ode u posetu ženi koja je bila vidovita (kako je sam rekao, astrologija je do tada bila jedina stvar u koju je on donekle verovao) Žena je sklopila karte i raširila ih na sto jednom.. ..drugi put.. ..treći put. Sedela je dugo bez reči kao fascinirana gledajuci u karte i nakon dugo vremena polako počela da govori - "Voda.. ..puno vode..". Nije izgovarala rečenice, samo rec "voda". Sve sto je mogla da kaže bilo je " vidim vodu.. ..vidim vodu.. ..vidim vodu.." Bernard je upitao - "Ta voda gospodjo, da li je slana ili slatka?" Ona nije znala. "Da li je ispred ili iza mene (u prošlosti) ?" Rekla je da je vidi samo ispred u budućnosti. Samo da napomenem - to je bio trenutak u njegovom životu kada su mu sve ladje već potonule u svakom smislu. Ideja da će ponovo više ikada zaploviti bila je 1000 puta dalja no što je more udaljeno od Pariza. Ali eto baš "slučajno" je upoznao novinara (Jean'Michel) koji pokušava da ga nagovori da napiše knjigu o svojim iskustvima sa mora. Bernard je u startu bio začudjen takvim predlogom. "Napisati knjigu o jedrenju nakon što si potopio dva broda na greškama koje ni početnik ne bi napravio, može izgledati prilično arogantno" Ipak kreće sa pisanjem knjige - Sailing To The Reefs. Prodaja knjige mu je sasvim simbolično povećala prihode, ali su u njegovom životu počele da se desavaju interesantne slučajnosti. Jean Knocker, dizajner, pročitavsi knjigu javio se Bernardu I rekao da će mu besplatno odraditi planove za sledeći brod. Fricaud, brodograditelj, isto tako se ponudio da mu napravi korito, Bernard je trebao da plati samo lim I elektrode. I tako je najednom postao vlasnik čelicnog korita duzine 12 m. Nazvao ga Joshua u čast Joshua Slockum-u moreplovcu koji je prvi sam oplovio kuglu. Sa vrlo malo novca za opremanje broda, kao jarbole montira dva telegrafska stuba koristeći pocinkovanu žicu (prohromska je u tom trenutku za njega bila misaona imenica). Bez I jednog vinča na palubi, od prednjih jedara samo jedan flok (bez genove I olujnog floka), on počinje da radi školu jedrenja. Oktobra 1963, nakon što je malo stao na noge I završio radove na enterijeru, sa svojom saputnicom Françoise kreće prvo do Kanarskih ostrva, zatim Karibi, potom kroz Panamski kanal do Galapagosa. Odatle preko Pacifika do Tahitija. Dve godine su proveli na tom putu I bili su već kratki sa vremenom posto su za 7 meseci morali biti u Parizu jer se njenoj deci završavala škola u internatu koji su pohadjali. Zbog toga Bernar odustaje od planirane rute kroz Suecki kanal I kreće bržom ali opanijom rutom oko zloglasnog rta Horn I to bez stajanja. Time nenamerno postavlja rekord - najduže nonstop plovidbe jedrilicom u istoriji - Od Tahitija do Alicante / Španija 14216 nautičkih milja za 126 dana. Vratio se u Francusku, ali ne za dugo - "Every fiber of my body longed for wide-open spaces". Bernard već počinje da se sprema za sledeću plovidbu, ovaj put oko planete. Za Bernarda I njegove planove se vec čulo u svetu jedriličara. U to vreme neki ljudi iz Londonskog Sunday Times-a su došli na ideju da organizuju prvu around alone trku. Znači singlehanded oko kugle bez stajanja. Polazak je iz bilo koje Engleske luke, plovidba oko 3 rta i povratak u istu luku. Obezbedjene su i velike nagrade. Poslali su jednog novinara do Bernarda da mu lično uruči poziv. Verovatno su očekivali da će biti oduševljen kada čuje ideju. Njemu je doslo da se ispovraća. Krenuti u takvu avanturu je nešto sveto i tu bi duh mora trebao da se poštuje iznad svega. Komercijalizovati tako nešto i ući radi ne znam ti kakve nagrade za Bernarda je bilo svetogrdje. Nakon nedelju dana ipak im je saopštio da će na svoj put krenuti iz Engleske luke. Da skratim priču - Bernard je oplovio sva 3 rta, bio u vodjstvu i došao do tačke na Atlantiku koju je već prošao na početku trke. Ostalo mu je još samo da se "popne" do Plymouth-a i pokupi nagradu i slavu (imao je do te tačke najbrže vreme). U prolazu pored jednog broda dobacio je poruku da se povlači iz trke i nastavio plovidbu do Tahitija - jedan ipo put oko zemaljske kugle bez stajanja, još 3 meseca plovidbe. U poruci koju im je poslao stajao je razlog: "parce que je suis heureux en mer et peut-être pour sauver mon âme" (zbog toga što sam srećan na moru a i da bi spasao svoju dušu). Dvadeset I jednu godinu Bernard je plovio na Joshui. I onda jedne noci 1983 dok je bio na sidru u Meksickom zalivu naisla je oluja I izbacila na obalu 25 brodova ukljucujuci I Bernardov. Treci brodolom Brod lezi na obali, slomljeni jarboli, odvaljeni hetchevi I pun peska, ali korito je potpuno neosteceno. Dva momka - Joe I Reto mu priskaču u pomoć. Imali su nedelju dana fore da očiste brod od tona I tona peska pre no što naidje sledeći veliki plimni talas. Čišćenje broda dan - noc, dan - noc. Bernardu je bilo jasno da I ako uspe da ga oslobodi, sigurno neće imati energije I sredstava da ga ponovo dovede u predhodno stanje. Momci su ga uzgred upitali - da li bi im ga mozda prodao, ali prodati brod za Bernarda bi bilo isto kao da prodaje vlastitu dušu. Nakon 7 dana nailazi plimni talas I Joshua je ponovo na vodi Bernard poklanja mladićima svoj brod. Treći brodolom I Bernard je u istoj poziciji kao nakon predhodna dva. Ali, od tog trenutka stvari počinju da se odvijaju stravičnom brzinom, bas kao u snu. Tri meseca nakon uragana Bernard je farbao korito svog novog broda. Naime, njegovi prijatelji su se udruzili I finansirali izgradnju I opremanje novog broda na kome je plovio do kraja zivota, tako da se predskazanje (voda,.. ..voda.. ..voda.. ) potpuno obistinilo I za kraj jedan kratak, meni posebno drag deo iz njegove knjige Tamata And The Alliance: "I am a citizen of the most beautiful nation on earth, a nation whose laws are harsh yet simple, a nation that never cheats, which is immense and without borders, where life is lived in the present. In this limitless nation, this nation of wind, light, and peace, there is no other ruler besides the sea." 4
popaj 407Napisano subota u 19:12 Svrati ponekad, 148 postova Lokacija: Beograd -Kaludjerica Motocikl: Africa Twin Prijavi odgovor kao problematičan Ovo je sada prvi put da postavljam putopis na forum, do sada sam pisao samo o kajak avanturama u temi vezanoj za nautiku. Putovanja sa Zoricom koja sam spomenuo su bila tokom osamdesetih, preciznije od 84' - 89'. Mesta koja smo obišli u skorije vreme su vec meleardu puta opisana po forumima. Mislim da se to ne može reći za Zagori (iako nam se nalazi tu, malte ne ispred nosa). Ali, evo da iskoristim priliku i postavim još nekolicinu fotografija sa Alpa od pre par godina (Grossglockner i Turracher)
