„Ako svom detetu možeš da pružiš samo jedan dar, neka to bude entuzijazam.“ — Bruce Barton
Zorica i ja smo prošle subote učestvovali u memorijalnoj trci „Dragutin Tomašević“. Zorica će verovatno napisati nešto više o samoj trci i našem iskustvu, a ja bih se sada osvrnuo na nešto što, po mom mišljenju, danas najviše nedostaje mladim generacijama – entuzijazam, vera u bolje sutra... Zašto je to tako i šta bismo mogli da učinimo kako bismo to promenili?
Pre nekoliko meseci čuli smo dve vesti koje su nas sve ostavile zatečenima, ali u najboljem mogucem smislu. Početkom marta, studenti iz Niša dočekali su svoje kolege iz Novog Pazara s posebnim poštovanjem, naročito imajući u vidu da je tada počinjao sveti mesec Ramazan. Građani Niša su za studente muslimanske veroispovesti organizovali ramazanski iftar i sehur, obezbedili odvojene prostore za molitvu, kao i obroke u skladu s islamskom tradicijom.
Nedugo zatim, studenti iz Novog Pazara su uzvratili gostoprimstvom i priredili sličan doček za kolege iz cele Srbije. Ljudi su komentarisali da se takva ljudskost retko viđa i da je odavno iščezla iz naše svakodnevice. Ali, da li je zaista tako?
Sad dolazimo do razloga zbog kog sam pomenuo trku „Dragutin Tomašević“ u okviru ove priče.
Čubrilo Zoran me već godinama nagovara da se prijavim za tu trku – ne toliko zbog samog trčanja, koliko zbog atmosfere koja vlada tokom te manifestacije. Kada smo nedavno razgovarali o dešavanjima u Nišu i Novom Pazaru, Čubrilo mi je rekao da je takav duh zajedništva tamo sasvim uobičajen. Uveče nakon trke, organizuje se druženje, večera na kojoj se okupe svi učesnici. S obzirom na to da dolaze takmičari iz cele bivše Jugoslavije – iz Makedonije, Bosne, Hrvatske... – svi se okupe oko barskih stolova i uglavnom se sluzi pečenje. Međutim, za muslimanske trkače se pripremi posna hrana, a ukoliko se trka poklopi sa Ramazanom, postave se posebni stolovi sa stolicama i priprema se hrana u skladu sa islamskom tradicijom.
Čubrilo je svestran čovek i kaže da gde god da se našao – bilo među planinarima, bajkerima, trkačima, čamdžijama, biciklistima – i to širom bivše Jugoslavije, nikada nije naišao na netrpeljivost, već isključivo na uzajamno poštovanje i solidarnost.
Snežana Radojičić je od 2011. godine putovala biciklom po svetu i obišla 53 zemlje na četiri kontinenta. I na tom ogromnom putovanju, suočena sa različitim kulturama, nailazila je – kako sama kaže – samo na ljubaznost, toplinu i ljudsku bliskost.
Pa ako je zaista tako, zašto onda imamo utisak da sve ide dođavola?
I tu dolazimo do Andrzeja Łobaczewskog i njegove intrigantne knjige: "Political Ponerology: Nauka o prirodi zla prilagođena političkim svrhama"
U delu svoje knjige Politička Ponerologija, Andrzej Lobaczewski razmatra fenomen koji mnogi ljudi doživljavaju kao "naopako" stanje društva—situaciju u kojoj se čini da je sve iskrivljeno, nelogično ili čak zlo. Međutim, on tvrdi da pravi uzrok ovog stanja nije inherentna ljudska priroda, već specifičan psihopatološki proces koji on naziva ponerizacija.
Ponerizacija je proces u kojem se patološke ličnosti – prvenstveno psihopate – postupno infiltriraju u društvene institucije, preuzimaju pozicije moći i počinju da oblikuju sistem prema sopstvenim vrednostima. To nisu samo političke strukture – ovaj proces obuhvata obrazovanje, medije, korporacije, pa čak i svakodnevni jezik i kulturu, sve ono što definiše jednu civilizaciju.
Prema Lobaczewskom, ono što se često doživljava kao "naopako" stanje društva rezultat je upravo ovog procesa ponerizacije. Kada patološki pojedinci preuzmu kontrolu, oni nameću svoje vrednosti i norme, koje mogu biti potpuno suprotne zdravom razumu i moralnim principima. Zbog toga se zdravi pojedinci mogu osećati zbunjeno, frustrirano ili čak nemoćno, jer se suočavaju sa sistemom koji se čini nelogičnim i nepravednim. Razumevanje ovih procesa je ključno za obnavljanje zdravih društvenih normi i vrednosti.
I upravo tu leži suština cele ove priče: problem nikada nije bio samo Kurta. Problem je što Murta već čeka – nasmejan, pod jagnjećom kožom, sa izvežbanom empatijom i tašnom punom obećanja. Ako ne shvatimo suštinu tog problema, vrtećemo se decenijama, pa i vekovima, u istom začaranom krugu.
Gde je izlaz? Da li postoji tačka preokreta?
Događaji koje su pokrenuli studenti otvaraju prostor za konkretnu i važnu inicijativu – da se knjiga Andrzeja Lobaczewskog uvede kao obavezna školska lektira.To bi ogolilo istinu i ujedno dalo znak daleko mudrijim ljudima među nama da je došao trenutak da se uključe
Ako želimo da deca razumeju svet u kom odrastaju, moramo im odmah u školi objasniti da oni koji se prikazuju kao heroji – onaj koji „uskače u smetove da spasi decu“ – više liči na vuka iz bajke o Crvenkapi nego na spasioca.
To su stvari sa kojima bi deca trebalo da se upoznaju pre nego što počnemo da im držimo lekcije o patriotizmu. Jer upravo su nacija i religija najjače oružje onih koji žele da manipulišu masama – ne zbog ljubavi prema narodu ili veri, već radi ličnog interesa i kontrole.
Jer kad decu ne naučiš da misle, neko drugi će ih naučiti da ih slepo slede. U protivnom, podizaćemo patriote... za tuđe ratove.
