1903 je sa 17 godina otisao iz Like u Ameriku gde je radio na izgradnji pruge na zapadnoj obali u blizini Sietla. Nakon nekog vremena vraca se u domovinu i pocetkom prvog svetskog rata biva regrutovan u Austrougarsku vojsku.
U jednom trenutku se dogovori sa saborcem da prebegnu na Rusku stranu... Nakon par godina, kada je doslo vreme za povretak kuci, deda Sava je prešao celu Rusiju i iz Vladivostoka preko mora krenuo ka kuci. Usput se malo zadrzao u Hong Kongu, Singapiru i u Adenu. Konacno stize u Dubrovnik i nazad u svoju rodnu Liku.
Ja sam imao samo godinu dana kada je deda Sava tragicno nastradao, te ga se uopste i ne mogu setiti. Moj brat od tetke Milos Surlic je pak imao tu srecu da je svoje detinjstvo proveo pored deda Save (Milos je stariji od mene 16 godina). Kao mali slusao je od dede o iskustvima koja je imao na tim putovanjima i o zivotu u Americi i Rusiji. Nedavno je Milos odlucio da zabelezi nesto od toga, što bi rekli - za buduca pokolenja :) .
Vec ranije sam cuo neke od tih priča, ali jedno svedocenje na samom kraju tog pripovedanja me je zaista dirnulo. Kao decak od 11 godina Milos je bio neposredan svedok tog dogadjaja. Nikakav uvod dalje nije potreban, prenosim ovde u celosti Miloševu priču
---------------------------------------------------------------------------------
*Emigrant(događanja uoči dolaska emigranta, dan dolaska i boravak emigranta do njegovog odlaska u Ameriku.)
Bio sam dečak i bio sam pošao u peti (V)razred, negde u jesen te 1956.god. Prvo je stiglo rešenje o zauzimanju jedne sobe za emigranta. Tadašnje vlasti izdale su to rešenje i zalepili ga na vrata od sobe, zvali smo je sobica (kad su braća Sava, Stojan i Obrad bili zajedno u toj kući). Sava je bio ogorčen što su mu okupirali sobicu, govorio je; ima u selu većih kuća i oni našli da meni zauzmu sobu da mi djeca kad dođu subotom, nemaju gde spavati. Olga i Milka su radile u predionici u Prištini, Dragica je bila učiteljica u Mušutištu, Pero bio u Golešu - nekad je spavao u Golešu, nekad kući. Jedino je Slavko bio kući u selu.
Ja sam to doživljavao prilično stresno, plašio sam se sukoba Save i tog čoveka iz Albanije koji treba da se useli u sobicu. Sobica je imala samo jedan metalni krevet.
Jednog hladnog i kišnog jesenjeg dana stiže emigrant iz Albanije. Po upoznavanju sa sobicom izašao je ispred kuće pod nasterešicu. Imao je na sebi neku kombinaciju odela, karirani sako i zelenkaste pantalone. Sve je to bilo slabašno za vreme koje je bilo trenutno. Ja sam radoznalo zagledao u čoveka. Bio je onižeg rasta, crne kovrdžave kose pravilnih crta lica. Delovao mi je mnogo sitno za Savu.
Sava je bio negde u dvorištu, u štali ili ambaru. Ja sam sa velikom željom i velikom strepnjom čekao da vidim kako će se odvijati taj prvi susret Save i emigranta. Stajao sam blizu emigranta ispod iste nastrešice, razmišljajući o onome šta je sve Sava govorio i sa kojim ogorčenjem je govorio što mu utrpavaju nepoznatog čoveka u kuću i još emigranta sa nepoznatim poreklom i nepoznate prošlosti. Znajući iz Savinih priča o njegovoj, snazi, hrabrosti, a sada znajući i koliko je ljut što mu oduzimaju sobicu, pomišljao sam - joj, umlatiće čoveka. Što od hladnoće što od straha počeo sam da drhtim a video sam i kako emigrant, držeci ruke u džepovima sakoa, drhti skoro kao i ja.
Konačno nailazi Sava. Emigrant je bio malo podalje od ulazne kapijice, tako da nije bio na Savinoj putanji nego oko dva metra u stranu. Ja sav treperim što od hladnoće, što od uzbudjenja jer se približava trenutak bliskog susreta Save s emigrantom a onda Sava izgovara antologijsku rečenicu na ponos celom pokoljenju: ULAZI TI U KUĆU,NE MISLIŠ VALJDA DA ĆU JA DOZVOLITI DA SE TI SMRZNEŠ OD LADNOĆE PRED MOJOM KUĆOM, uz istovremeno pokazivnje rukom ulaznih vrata kuće, gde je bio,moderno rečeno,dnevni boravak i gde se ložila vatra.
Emigrant je tog dana ušao u našu kuću i moglo bi se reći našu familiju. Bio je učitelj po zanimanju, učio je pomalo Srpski, gledao moje knjige iz Srpskog i učio i gramatiku. Svi su komunicirali s njim osim Save, bar ja nisam to uočio ali emigrantu nije ni jednim gestom uskraćivao slobodu da uđe kod nas kad mu je volja. Baba Mika je emigranta zvala Prcmajtan, valjda aludirajući na njegovu dosta sitnu figuru, nije mu mogla izgovoriti ime a inače su se odlično slagali i poštovali. Sećam se njihove prepirke oko toga jesu li Albanci sa Kosova isto kao on. Nisam baba ja kao oni, ja sam katolik i Albanac iz Albanije. Nakon devet meseci boravka kod nas, otputovao je prvo za Trst, odakle se javio razglednicom. Iz Trsta je otišao brodom za Ameriku I više se nikad nije javio.
Pri rastanku sa nama puno se zahvaljivao kroz suze,za sve što smo učinili za njega da se komotno oseća kod nas.
-------------------------------------------------------------------------------
Eto, to je Miloseva prica
To kako bi se vi osecali kada bi na vratima svoga stana/kuce videli slicno obavestenje/naredbu, to uopste ne moram ni da vas pitam. Ali ima jedno pitanje koje bi sami sebi trebali da postavite - Kako bi reagovali prilikom susreta sa emigrantom lice u lice? Da li bi uopšte ispred sebe videli ljudsko bice i šta bi u tom trenutku bilo u vasem srcu - bes i mržnja ili empatija ? Samo jos da dodam da se pomenuti dogadja desio na Kosovu. Svi moji preci, kao sto sam to verovatno vec spomenuo su poreklom iz Like. Očeva familija se pak tokom kolonizacije selila i u tom trenutku su bili u selu Staro Gracko, blizu Lipljana.
