Pre tri nedelje sam kupio kumu poklon za 27' rodjendan. Moj kum je inače ovan, znači nije letnje dete, a uz to je i u sedmoj deceniji zivota. Pre 33 godine je vec dobio poklon za 27' rodjendan, ali ne odgovarajuci, te sam sada na neki nacin zeleo da se iskupim.
Moji kumovi Paja (Dača) i Miki su od svojih rodjendana umeli da nacine prave feste, dogadjaje za pamcenje. A u to neko naše vreme (pre 3-4 decenije :) ) LP album je bio uobicajeni rodjendanski poklon. Sjajne osamdesete, eh kada se samo setim :D .
Pa da krenem onda nekim redom. Pola godine pre Dačinog rodjendana Terence Trent D'Arby je izdao svoj prvenac - Introducing the Hardline According to Terence Trent D'Arby. Nesto malo pre Dačinog rodjendana u izlogu prodavnice ploca ja vidim da je album stigao i kod nas i oduševim se. - E ovo će biti sjajan poklon za Daču, nadam se da mu još neko nece doneti istu ploču.
Ploča i sada nakon toliko godina zvuči sjajno, a onda si uz Sign Your Name mogao i svoju najbolju drugaricu uz ples da privučes cvrsto uza sebe i da joj dišes za vrat, Dača ce se zasigurno obradovati poklonu :) . Secam se da sam u to vreme x puta za redom sa kasete preslusavao Seven More Days i Wishing Well
Ja i moja ljubav smo tada bili u oblacima zajedno vec 5 godina, karmička ljubav koja u ovom životu traje vec skoro 4 decenije i nastavice se u nekoj visoj realnosti :)
Ipak, znate vec kako je , muško ko muško, ponadao sam se da će kod Dače na tulumu možda da padne i neki swing :D . Neki klinci kada ovo pročitaju će svašta da pomisle, ali što se toga tiče mi smo naspram njih sada, u ono vreme bili prava nevinašca. Kada kažem swing, mislim na plas, tačnije da će da padne swing u okviru plesa. A Dača i Eli (Dačina sestra) su onda imali neke baš slatke drugarice (Suzanu i Gordanu koju je kum Miki već uveliko startovao)
Ali avaj... ... napravio sam strašan kiks što plocu odmah ne kupih . Kada sam za par dana otišao da je kupim nisam mogao da je nadjem ni u jednoj jedinoj radnji u Beogradu, sve je bilo rasprodato. Pretpostavljam da su većinu primeraka otkupile devojke. I ja ti onda svom kumu uvalih gay Morisey-a :) - Viva Hate, ne verujem da se baš nešto oduševio sa poklonom :)
I da se vratim na ovaj novi poklončić :) ... Pazarim ti ja nedavno namirnice u Lidlu, kad u jednom momentu, takoreći na suprotnom kraju marketa ugledam nešto interesantno, majcu na jednom mladiću koja mi je odmah privukla pažnju. U sekundi sam krenuo ka njemu, da ga pitam gde ju je kupio, plašeći se da nije negde u inostranstvu. Srećom nije, kaže u lokalu na uglu Ustaničke i Bulevara. Sutra odem tamo i uspem da pronadjem maju, odgovarajuci broj :) . Verujem da se Dača obradovao ovom sitnom poklončiću više nego onomad Moriseyu :)
Za kraj šta da kažem - nego da bi bilo baš lepo ako bi Dača ponovo organizovao neki tulum, da evociramo malo uspomene iz mladosti ... ... i jos kada bi tu bile Suzana i Gordana,... da ih pozovem na jedan ples uz Sign Your Name
недеља, 1. август 2021.
недеља, 6. јун 2021.
Iskustva "iskusnog" maratonca :)
Istrcah danas svoj prvi polumaraton ... i to sasvim slucajno :)
Sve je krenulo pre nedelju dana kada mi je ženica postavila sledece pitanje: zbog cega se ti ne bi prijavio za maraton ?
Ne mogu da kazem da mi ta pomisao bas nikada nije pala na pamet.. i to tamo negde kada sam bio dosta mladji :)
Opet, u to vreme se maraton trcao negde u aprilu mesecu, nedugo nakon sto bi ja nakon duze zimske pauze tek otvorio sezonu trcanja. Prakticno - nisam se osecao spreman za tako nesto. U poslednje 4 sezone nije bilo tih zimskih prekida, ali sto zbog korone, sto zbog mog pada sa bicikla, sto zbog starosti :) (sledeceg meseca ulazim u sedmu deceniju zivota), takva ideja mi vise uopste nije padala na pamet.
Medjutim, kada mi Zorica to rece, proradi neki crvic i ja bacih odma prvo pogled na vremensku prognozu, a potom i na zvanicni sajt BG maratona.
U tom trenutku prognoza je bila da je na dan odrzavanja moguca kisa tek negde u popodnevnim satima.
Na zvanicnom sajtu pak, stoji sledeca informacija: Prijava/uplata na dan trke nije moguća! (logican zakljucak je da je poslednji dan za prijavu - subota)
Cena za ucesce je do 15.02. bila 1990 RSD, a trenutna je 3190 RSD. Kada sam to video, prvo sto sam pomislio bilo je - Pa da sam se za ucesce odlucio jos i pre godinu dana, sigurno se ne bi prijavljivao do poslednjeg trenutka, dok ne vidim preciznu vremensku prognozu. Ako se odlucujem za bilo kakvu slicnu akciju, onda gledam da u tome i uzivam. To podrazumeva idealne vremenske uslove (lepo suncano vreme :) ). Ne bi se sigurno upustao u to po nekom šmrljavom, ne daj Boze kisnom vremenu. Eto sto ti je neiskustvo :) (o tome mozda par reci nesto kasnije).
Znaci, teoretski sam mogao da se prijavim i u subotu, ali ja jos u cetvrtak odlucim da se prijavim na njihovom sajtu. Posto mi to nije poslo od ruke, ja ti sutra odem na njihov stand ispred PC Usce. Devojka kojoj sam rekao zbog cega sam dosao mi rece da sam zakasnio, da je rok za prijavu istekao jos pre nekoliko dana. Ja u cudu ????
Al rekoh sam sebi - moguce da mi je promaklo to obavestenje. Ipak, dok sam bio jos u blizini, bacim ponovo pogled i osim obavestenja koje sam gore naveo, ne videh ni jedno drugo.
Ja ti odmah zapalim na pult za zalbe koji se nalazio tu u nizu. Tamo ista prica - rekose mi da je ta informacija (o poslednjem roku za prijavu - 31.05.) bila objavljena u mnogim sredstvima javnog informisanja. Ja im rekoh da nit citam stampu, nit gledam TV i da je najosnovnija stvar valda bila da tako nesto objave na svom zvanicnom sajtu.
Izvisih ja tako za ucesce u maratonu, al mi vrag nije dao mira i uputim protestnu notu organizacionom odboru :)
Rekoh im da to uopste nije u redu i objasnim zbog cega - da sigurno ima dosta ljudi koji sto zbog godina, sto zbog zdravstvenog stanja ili neceg sasvim treceg ne mogu odluku da donesu nedeljama ranije i sada zbog te njihove graske nece moci ove godine da ucestvuju na maratonu.
Ali sta je, tu je - mozda cu se prijaviti sledece godine,... .. a tako sam se vec opasno bio napalio :)
Odem ti ja kuci i predvece standardno Zorica i ja odemo na breg na trcanje. Kada sam se vratio kuci, vidim da mi je clan iz organizacionog odbora Marko Marinkovic, poslao mail u kome izmedju ostalog stoji i sledece:
"Period od 31.05. pa do same trke, nama daje prostor da ako ima mesta omogucimo nekome da ipak obezbedi sebi učešće.
Da li biste trcali sa tudjim brojem? Ima trkača koji su danas odustali od ucesca, pa bismo mogli da Vam izadjemo u susret u tom smislu jedino."
U jeee, Ja ostah prosto zapanjen. Pa hocu, kako da necu :)
Izadjem ti ja odmah na vremensku prognozu, kad ima sta tamo da vidim
Sa druge strane, procitao sam da 3 dana pred maraton ne bi trebalo da se trenira (trci), a ja se upravo vratih sa trcanja (do pocetka trke mi je ostalo jos samo 18h). U tom trenutku sam pomislio odmah na naseg ultramaratonca Predraga Knezevica. Taj covek trci Self-Transcendence ultramaraton od 1000 km. 100km, 10 dana za redom, dan za dan i to po bas svakakvim vremenskim uslovime.
I onda prelomih i sam sebi rekoh - e Dragane, vreme je da izadjes iz zone konfora, ovo ce biti tvoja Self-Transcendence trka.
Bio je to petak uvece i meni je ostala samo subota da se pripremim. Posto sam video da su sanse za padavine 70 - 80%, , ja ti odem do Dechatlona da uzmem neku prigodnu kabanicu za kisu, ha ha ha, opet cisto neiskustvo :) .
Uzmem odma i osrednji ranac u koga cu moci da smestim tu kabanicu, rezervnu majcu, carape, grickalice (milka sa Ljesnjacima :) ). hanzaplast i sve sto bi jos usput moglo da mi zatreba :D . He, he, kako mi je sada sve to smesno :) . E da - kabanicu sam pred pocetak trke (posto je prognoza bila povoljnija) izbacio iz ranca.
Negde na internetu pronadjem podatak da sorc nikako ne bi trebao da bude crn, teget i sl. I potpuno normalno, ja ti uzmem beli sorc za tenis :D
E to me je toliko oraspolozilo pred pocetak trke, da vam to ne mogu ni docarati. Kada sam stigao na trg, osvrnem se oko sebe i dokle god mi je pogled dosezao nisam mogao da vidim ni jedan jedini beli sorc - 98% njih nosi tamne sorceve, a od toga su 90% crni :) . Kez od uva do uva mi se nije skidao do samog pocetka trke.
Da predjem malo na taktiku :)
Najvaznija stvar tokom trcanja (pogotovo u mojim godinama) je pulsmetar. Ova trka se trci uglavnom po Novom Beogradu, sto znaci da uopste nema mnogo uspona i spustanja. U startu sam resio da povedem racuna o tome da se na usponima ne preforsiram i previse dignem puls. Svi oni koji prate puls tokom treninga znaju da ga mozete brzo i vrlo lako podici, ali spustanje i ne ide bas tako brzo.
I tu dolazimo do sledece stvari, a to je muzika. Pazljivo odabrana muzika stvarno moze da vam podigne elan. Prvi kratak uspon koji me je cekao, nalazio se na kraju Gavrila Principa, ono ukljucenje na Brankov most. Za taj deo sam vec bio resio da skratim korak... ...medjutim...
Kako prilazim mostu, tako sve jace i jace cujem zvuk bubnjeva. Bubnjari stoje ispod samog mosta i onaj eho jos vise pojacava dozivljaj. A tu pored na zidu mural sa likom Dragoljuba Djuricica. Uh Jebote, tu vise nije bila samo muzika i ritam u pitanju, tu su i emocije eksplodirale. Kada sam to cuo i video, kao da sam aktivirao forsaz, izleteo sam uz taj uspon brze no sto sam trcao po ravnom.
I evo jos neki savet od iskusnog trkaca :) pod broj jedan - beli sorc za tenis uopste nije losa ideja :) . Tokom maratona je uglavnom sijalo sunce i ja sam svo to vreme sigurno bio u prednosti u odnosu na ostale trkace u crnim sorcevima.
U vezi toga, u jednom trenutku na nekih 100m ispred mene spazim zensku kako trci u beloj suknji do ispod kolena ???? Odmah sam ubrzao da je sustignem i prenesem joj svoj zakljucak da smo izgleda ipak nas dvoje jedini u ovom skupu doneli ispravnu odluku sto se tice izbora garderobe :) . Kako sam joj se malo priblizio, vidim prvo na majci izpisana Kineska?Japanska?Koreanska slova, a potom da joj je to u stvari bela bluza koju je skinula i svezala oko pojasa, a da ispod ima crni sorc :)
Ako beli sorc i nije tako losa ideja, kabanica za kisu (po toplom vremenu) svakako jeste :)
U vezi trcanja po kisi - maratonci to zapravo i najvise vole (ukoliko nije bas previse hladno). Najbolji rezultati na BG maratonu su i postignuti ne po lepom i suncanom vremenu, nego bas po kisi. Uz stazu su na nekoliko mesta postavili cisterne iz kojih su tusirali trkace u prolazu. Ne mogu vam opisati koliko je to prijalo.
Najveca prepreka/kocnica za dugoprugase je svakako um koji mnogo voli da radi sve ono sto ne bi trebalo da radi. Dakle trebalo bi ga ucutkati ili uposliti na neki nacin. Neki monah sa Tibeta bi sigurno mogao i da meditira tokom celog maratona, a mi mu moramo pronaci neku zanimaciju :)
Erotske misli nisu uopste losa ideja :) . Em mu pronadjete zanimaciju, em podignete nivo testosterona i time dobijete jos vise energije za trcanje. Cini mi se da bi trceci za nekom rasnom guzom i butkama, ladno mogao da istrcim i ceo maraton, samo ukoliko bi dama drzala ovaj tempo kojim sam ja pretrcao ultramaraton
A ja sam ga istrcao za dva ipo sata. Prosecnu brzinu od 8,4 km/h i ne mozete nazvati trcanjem, ali na toj kilometrazi mozemo reci da je u pitanju ozbiljnije dzogiranje. U medjuvremenu je bio jedan odlazak do toaleta i par hodajucih predaha za okrepljenje vodom, sokovima i bananom. Milku nisam pojeo i ranac na ledjima sa carapama, flasterima i ostalim potrepstinama mi uopste nije ni trebao :)
Eto toliko od mene. Dogodine me mozda ponovo vidite na istom mestu. Lako cete me prepoznati po belom sorcu :)
Sve je krenulo pre nedelju dana kada mi je ženica postavila sledece pitanje: zbog cega se ti ne bi prijavio za maraton ?
Ne mogu da kazem da mi ta pomisao bas nikada nije pala na pamet.. i to tamo negde kada sam bio dosta mladji :)
Opet, u to vreme se maraton trcao negde u aprilu mesecu, nedugo nakon sto bi ja nakon duze zimske pauze tek otvorio sezonu trcanja. Prakticno - nisam se osecao spreman za tako nesto. U poslednje 4 sezone nije bilo tih zimskih prekida, ali sto zbog korone, sto zbog mog pada sa bicikla, sto zbog starosti :) (sledeceg meseca ulazim u sedmu deceniju zivota), takva ideja mi vise uopste nije padala na pamet.
Medjutim, kada mi Zorica to rece, proradi neki crvic i ja bacih odma prvo pogled na vremensku prognozu, a potom i na zvanicni sajt BG maratona.
U tom trenutku prognoza je bila da je na dan odrzavanja moguca kisa tek negde u popodnevnim satima.
Na zvanicnom sajtu pak, stoji sledeca informacija: Prijava/uplata na dan trke nije moguća! (logican zakljucak je da je poslednji dan za prijavu - subota)
Cena za ucesce je do 15.02. bila 1990 RSD, a trenutna je 3190 RSD. Kada sam to video, prvo sto sam pomislio bilo je - Pa da sam se za ucesce odlucio jos i pre godinu dana, sigurno se ne bi prijavljivao do poslednjeg trenutka, dok ne vidim preciznu vremensku prognozu. Ako se odlucujem za bilo kakvu slicnu akciju, onda gledam da u tome i uzivam. To podrazumeva idealne vremenske uslove (lepo suncano vreme :) ). Ne bi se sigurno upustao u to po nekom šmrljavom, ne daj Boze kisnom vremenu. Eto sto ti je neiskustvo :) (o tome mozda par reci nesto kasnije).
Znaci, teoretski sam mogao da se prijavim i u subotu, ali ja jos u cetvrtak odlucim da se prijavim na njihovom sajtu. Posto mi to nije poslo od ruke, ja ti sutra odem na njihov stand ispred PC Usce. Devojka kojoj sam rekao zbog cega sam dosao mi rece da sam zakasnio, da je rok za prijavu istekao jos pre nekoliko dana. Ja u cudu ????
Al rekoh sam sebi - moguce da mi je promaklo to obavestenje. Ipak, dok sam bio jos u blizini, bacim ponovo pogled i osim obavestenja koje sam gore naveo, ne videh ni jedno drugo.
Ja ti odmah zapalim na pult za zalbe koji se nalazio tu u nizu. Tamo ista prica - rekose mi da je ta informacija (o poslednjem roku za prijavu - 31.05.) bila objavljena u mnogim sredstvima javnog informisanja. Ja im rekoh da nit citam stampu, nit gledam TV i da je najosnovnija stvar valda bila da tako nesto objave na svom zvanicnom sajtu.
Izvisih ja tako za ucesce u maratonu, al mi vrag nije dao mira i uputim protestnu notu organizacionom odboru :)
Rekoh im da to uopste nije u redu i objasnim zbog cega - da sigurno ima dosta ljudi koji sto zbog godina, sto zbog zdravstvenog stanja ili neceg sasvim treceg ne mogu odluku da donesu nedeljama ranije i sada zbog te njihove graske nece moci ove godine da ucestvuju na maratonu.
Ali sta je, tu je - mozda cu se prijaviti sledece godine,... .. a tako sam se vec opasno bio napalio :)
Odem ti ja kuci i predvece standardno Zorica i ja odemo na breg na trcanje. Kada sam se vratio kuci, vidim da mi je clan iz organizacionog odbora Marko Marinkovic, poslao mail u kome izmedju ostalog stoji i sledece:
"Period od 31.05. pa do same trke, nama daje prostor da ako ima mesta omogucimo nekome da ipak obezbedi sebi učešće.
Da li biste trcali sa tudjim brojem? Ima trkača koji su danas odustali od ucesca, pa bismo mogli da Vam izadjemo u susret u tom smislu jedino."
U jeee, Ja ostah prosto zapanjen. Pa hocu, kako da necu :)
Izadjem ti ja odmah na vremensku prognozu, kad ima sta tamo da vidim
Sa druge strane, procitao sam da 3 dana pred maraton ne bi trebalo da se trenira (trci), a ja se upravo vratih sa trcanja (do pocetka trke mi je ostalo jos samo 18h). U tom trenutku sam pomislio odmah na naseg ultramaratonca Predraga Knezevica. Taj covek trci Self-Transcendence ultramaraton od 1000 km. 100km, 10 dana za redom, dan za dan i to po bas svakakvim vremenskim uslovime.
I onda prelomih i sam sebi rekoh - e Dragane, vreme je da izadjes iz zone konfora, ovo ce biti tvoja Self-Transcendence trka.
Bio je to petak uvece i meni je ostala samo subota da se pripremim. Posto sam video da su sanse za padavine 70 - 80%, , ja ti odem do Dechatlona da uzmem neku prigodnu kabanicu za kisu, ha ha ha, opet cisto neiskustvo :) .
Uzmem odma i osrednji ranac u koga cu moci da smestim tu kabanicu, rezervnu majcu, carape, grickalice (milka sa Ljesnjacima :) ). hanzaplast i sve sto bi jos usput moglo da mi zatreba :D . He, he, kako mi je sada sve to smesno :) . E da - kabanicu sam pred pocetak trke (posto je prognoza bila povoljnija) izbacio iz ranca.
Negde na internetu pronadjem podatak da sorc nikako ne bi trebao da bude crn, teget i sl. I potpuno normalno, ja ti uzmem beli sorc za tenis :D
E to me je toliko oraspolozilo pred pocetak trke, da vam to ne mogu ni docarati. Kada sam stigao na trg, osvrnem se oko sebe i dokle god mi je pogled dosezao nisam mogao da vidim ni jedan jedini beli sorc - 98% njih nosi tamne sorceve, a od toga su 90% crni :) . Kez od uva do uva mi se nije skidao do samog pocetka trke.
Da predjem malo na taktiku :)
Najvaznija stvar tokom trcanja (pogotovo u mojim godinama) je pulsmetar. Ova trka se trci uglavnom po Novom Beogradu, sto znaci da uopste nema mnogo uspona i spustanja. U startu sam resio da povedem racuna o tome da se na usponima ne preforsiram i previse dignem puls. Svi oni koji prate puls tokom treninga znaju da ga mozete brzo i vrlo lako podici, ali spustanje i ne ide bas tako brzo.
I tu dolazimo do sledece stvari, a to je muzika. Pazljivo odabrana muzika stvarno moze da vam podigne elan. Prvi kratak uspon koji me je cekao, nalazio se na kraju Gavrila Principa, ono ukljucenje na Brankov most. Za taj deo sam vec bio resio da skratim korak... ...medjutim...
Kako prilazim mostu, tako sve jace i jace cujem zvuk bubnjeva. Bubnjari stoje ispod samog mosta i onaj eho jos vise pojacava dozivljaj. A tu pored na zidu mural sa likom Dragoljuba Djuricica. Uh Jebote, tu vise nije bila samo muzika i ritam u pitanju, tu su i emocije eksplodirale. Kada sam to cuo i video, kao da sam aktivirao forsaz, izleteo sam uz taj uspon brze no sto sam trcao po ravnom.
I evo jos neki savet od iskusnog trkaca :) pod broj jedan - beli sorc za tenis uopste nije losa ideja :) . Tokom maratona je uglavnom sijalo sunce i ja sam svo to vreme sigurno bio u prednosti u odnosu na ostale trkace u crnim sorcevima.
U vezi toga, u jednom trenutku na nekih 100m ispred mene spazim zensku kako trci u beloj suknji do ispod kolena ???? Odmah sam ubrzao da je sustignem i prenesem joj svoj zakljucak da smo izgleda ipak nas dvoje jedini u ovom skupu doneli ispravnu odluku sto se tice izbora garderobe :) . Kako sam joj se malo priblizio, vidim prvo na majci izpisana Kineska?Japanska?Koreanska slova, a potom da joj je to u stvari bela bluza koju je skinula i svezala oko pojasa, a da ispod ima crni sorc :)
Ako beli sorc i nije tako losa ideja, kabanica za kisu (po toplom vremenu) svakako jeste :)
U vezi trcanja po kisi - maratonci to zapravo i najvise vole (ukoliko nije bas previse hladno). Najbolji rezultati na BG maratonu su i postignuti ne po lepom i suncanom vremenu, nego bas po kisi. Uz stazu su na nekoliko mesta postavili cisterne iz kojih su tusirali trkace u prolazu. Ne mogu vam opisati koliko je to prijalo.
Najveca prepreka/kocnica za dugoprugase je svakako um koji mnogo voli da radi sve ono sto ne bi trebalo da radi. Dakle trebalo bi ga ucutkati ili uposliti na neki nacin. Neki monah sa Tibeta bi sigurno mogao i da meditira tokom celog maratona, a mi mu moramo pronaci neku zanimaciju :)
Erotske misli nisu uopste losa ideja :) . Em mu pronadjete zanimaciju, em podignete nivo testosterona i time dobijete jos vise energije za trcanje. Cini mi se da bi trceci za nekom rasnom guzom i butkama, ladno mogao da istrcim i ceo maraton, samo ukoliko bi dama drzala ovaj tempo kojim sam ja pretrcao ultramaraton
A ja sam ga istrcao za dva ipo sata. Prosecnu brzinu od 8,4 km/h i ne mozete nazvati trcanjem, ali na toj kilometrazi mozemo reci da je u pitanju ozbiljnije dzogiranje. U medjuvremenu je bio jedan odlazak do toaleta i par hodajucih predaha za okrepljenje vodom, sokovima i bananom. Milku nisam pojeo i ranac na ledjima sa carapama, flasterima i ostalim potrepstinama mi uopste nije ni trebao :)
Eto toliko od mene. Dogodine me mozda ponovo vidite na istom mestu. Lako cete me prepoznati po belom sorcu :)
субота, 22. мај 2021.
Kako voziti hibridni auto ?
Ovo su moja prva zapažanja nakon dve nedelje i 1650 predjenih km
Ilija i jos neke kolege su me pitali da li davim Toyotu da bi izvukao minimalnu potrošnju. Odgovor je - ne :)
Ako voziš kao baba potrošnja će ti biti sigurno veća no što je meni sa mojim načinom vožnje. Logično, jer kada mnogo nežno pritiskaš papučicu gasa ubrzavaćeš elektromotorom i time samo brže prazniti bateriju.
Kada uporedim sa dosadašnjom vožnjom (a vozio sam Astru sa fabričkim CNG uredjajem) vožnja hibrida čak i u eko modu je čini mi se nešto žustrija (u sport modu ubrzava kao formula :) ) .
E sad, ukoliko vozite neki dizel sa žestokim obrtnim momentom, vožnja hibrida u eko modu će vam možda biti troma i onda bi trebali više da budete u normal modu (tu je potrošnja nešto malo veća).
Da ne grešim dušu - ima nekih trenutaka kada auto bude malo tromiji. Recimo ako vam je baterija na minimumu a vi krećete uzbrdo, onda će veći deo snage motora ići na dopunjavanje baterije. A i tada, ako treba, samo promenite mod i prebacite motor u drugi režim rada.
POTROŠNJA
Pored tog prvog pitanja, ono što ljude posebno zanima je potrošnja
Ukupna prosečna potrošnja nakon ove dve nedelje mi je 3,8l/100km. Radnim danom je uglavnom 3,8 - 3,9 , prve subote je bila 3,3 , a juce 3,5l/100km (isto subota). To što se vidi da je prvog dana bila dosta veća (5,1l/100km) je zbog toga što je sin otišao autom da se vozi sa devojkom i tako mi je sada zeznuo ukupan prosek ccccc :)
Radnim danom je znači osetno veća. To je potpuno razumljivo pošto radim tokom popodnevnog špica. Kada stojite zakucani u koloni po pola sata, radi vam klima, uključena su svetla i drugi potrošači, logično je da će to uticati na potrošnju
Najviše me je ipak iznerviralo kada sam video da u takvom haosu, kada miliš mic po mic na nekoj dugačkoj nizbrdici, gubiš mogućnost da rekuperacijom povratiš deo energije u bateriju.
Ipak... u svim vozilima oko mene se motori vrte na leru, a meni se tek tu i tamo na kratko pokrene da bi samo dopunio bateriju. Na žestokim uzbrdicama u špicu kada je sve kreni stani, ja lagano klizim uzbrdo na struju i uopšte ne brinem o lameli, druk lageru i sl.
Još kada budem montirao jednu veliku solarnu ploču, u gužvi ću da proizvedem više struje no što trošim :D
Znači što se potrošnje tiče - neko ko recimo radi samo noću i udje malo u štos bi mogao zaista da ostvari onu cifru koju su naveli u Toyoti - 3,2l/100km u gradskoj vožnji.
Ovde treba još da imate i u vidu da su mi ovo prvi kilometri hibridnim automobilom, da sam znači mlad vozač :) i da treba još da učim (moja trenutna ocena je 82/100).
KAKO VOZITI
Pažnju u vošnji obraćaš na dve stvari - ubrzanje i kočenje. Krećemo sa ubrzanjem :) :
Pulse and glide je osnovna stvar koje se treba držati. Kada ubrzavaš, to uglavnom radiš koristeći benzinski motor (ako je ispred tebe nizbrdica, onda je i samo struja OK) i to tako što ćeš malo više stisnuti papučicu gasa. Čim dodješ do nekih 60 - 70 km/h (pričam za grad), za sekund skineš nogu sa papučice gasa (time isklučiš motor), ponovo je blago potisneš i na dalje održavaš tu brzinu samo na struju. Toga se držiš i na auto putu kroz grad (sve do brzina do mozda 90 km/h). Ako kolona ispred tebe naglije ubrza, ponovo uključiš motor i ubrzo ga iskljućiš. Znači svo vreme u talasima - pulse and glide, pulse and glide.
Zvuči prosto, zar ne?
Ali ipak nije baš tako prosto da bi mogao to tek tako da radiš po automatizmu - ukoliko želiš da postigneš željeni cilj, a to je što niža potrošnja goriva (i normalno zaštita životne sredine :) )
Moraš da budeš uključen/ prisutan. Kada i koliko treba voziti na struju , a kada i koliko treba voziti na benzin (i dopunjavati baterije)? Moraš da snimaš i predvidjas situaciju unapred, da gledaš da li ispred sebe imaš niz ležecih pandura, da li nailaziš na prevoj, ..
Logika ti govori da na usponima ne treba voziti i ubrzavati na struju, pošto ćeš je dosta istrošiti iz baterije. Opet, tu ne postoje čvrsta pravila kojih se slepo možeš/moraš držati. Recimo kada se približavam vrhu Kumodraža, baterija je recimo skroz puna, prebacujem ga u EV mod pre vrha kako bi prištedeo gorivo i maksimalno ispraznio bateriju (znam da će mi se odatle dok sidjem do Auto Komande, ona ponovo napuniti). Ako ga vozim na benzin do vrha, em ću džabe utrošiti gorivo, em ću krenuti nizbrdo sa punom baterijom i necu moći da iskoristim energiju kočenja za dopunjavanje, znači dupla šteta.
VIDEO IGRICA
Vožnja hibrida je jedno potpuno novo i drugačije iskustvo. Ja je od prilike baš tako nekako i doživljavam - kao igranje video igrice :) . Za razliku od čisto automatske vožnje, u ovom slučaju treba da si potpuno prisutan, da pratiš dešavanja daleko ispred tvog vozila i imaš unapred spremna rešenja za sve što može da ti se desi. Ispred sebe imas cilj, stalnu promenu i tražiš najbolja rešenja. Na kraju dana kada se vratiš na polaznu tačku pogledaš rezultat na displeju i vidiš koliko si bio uspešan u igranju igrice :D
Ne bi baš bilo u redu, a ni tačno, ukoliko bih rekao da je potrošnja goriva kod hibrida u obrnutoj proporciji sa IQ vozača. Sigurno ima i nekih dobitnika Nobelove nagrade iz matematike ili fizike kojima vožnja automobila nije išla od ruke :) ). Ali to svakako važi za onaj vaš vizuelno – prostorni nivo inteligencije. Ipak ... kao sto čovek ide u teretanu da vežbama ojaca svoje mišiće, isto tako uz igrice može da podigne odredjeni nivo inteligencije. Ja sam poslednji put igrao video igrice davne 83' na mom Sinclar Spectrum-u. Brzo sam to doživeo kao čisto traćenje vremena, prodao comp i igrice me više uopšte nisu videle :)
I tako se ja sada pod stare dane na neki način ponovo vrećam nekoj vrsti video igrica :)
ZAKLJUČAK
Kao neko ko je već dugi niz godina u svetu automobilizma i sa predjenih 1,6 miliona km iza sebe, slobodno mogu da kažem sledeće:
Za nekoga koga automobili kao automobili u životu ama baš ni najmanje ne zanimaju (moj slučaj :) ), a voli da se igra i eksperimentiše (već imam ideju o postavljanju solarne ploče na krov, a možda i ugradnje CNG uredjaja :) ), dakle za takve osobe je hibridni auto pravi izbor :)
Edit 03.10.2021
Od kada sam ga uzeo presao sam 20200 km
Prosecna potrosnja 3,7
U avgustu sa onakvim vrucinama bila je 3,6
U Septembru sam ocekivao da ce zbog guzvi u saobracaju biti mozda i veca, ali evo ispade 3,5
Jul mi je sjebo prosek (3,9) :) i to zbog puta u CG. Pisao sam vec o tome, ali zbog novih clanova u grupi da ponovim - na delu auto puta do Preljine stavio sam tempomat na 140 i kod rampe mi je potrosnja bila 6,1. Kada smo stigli do Ade Bojane ukupan prosek je bio 4,3
Ilija i jos neke kolege su me pitali da li davim Toyotu da bi izvukao minimalnu potrošnju. Odgovor je - ne :)
Ako voziš kao baba potrošnja će ti biti sigurno veća no što je meni sa mojim načinom vožnje. Logično, jer kada mnogo nežno pritiskaš papučicu gasa ubrzavaćeš elektromotorom i time samo brže prazniti bateriju.
Kada uporedim sa dosadašnjom vožnjom (a vozio sam Astru sa fabričkim CNG uredjajem) vožnja hibrida čak i u eko modu je čini mi se nešto žustrija (u sport modu ubrzava kao formula :) ) .
E sad, ukoliko vozite neki dizel sa žestokim obrtnim momentom, vožnja hibrida u eko modu će vam možda biti troma i onda bi trebali više da budete u normal modu (tu je potrošnja nešto malo veća).
Da ne grešim dušu - ima nekih trenutaka kada auto bude malo tromiji. Recimo ako vam je baterija na minimumu a vi krećete uzbrdo, onda će veći deo snage motora ići na dopunjavanje baterije. A i tada, ako treba, samo promenite mod i prebacite motor u drugi režim rada.
POTROŠNJA
Pored tog prvog pitanja, ono što ljude posebno zanima je potrošnja
Ukupna prosečna potrošnja nakon ove dve nedelje mi je 3,8l/100km. Radnim danom je uglavnom 3,8 - 3,9 , prve subote je bila 3,3 , a juce 3,5l/100km (isto subota). To što se vidi da je prvog dana bila dosta veća (5,1l/100km) je zbog toga što je sin otišao autom da se vozi sa devojkom i tako mi je sada zeznuo ukupan prosek ccccc :)
Radnim danom je znači osetno veća. To je potpuno razumljivo pošto radim tokom popodnevnog špica. Kada stojite zakucani u koloni po pola sata, radi vam klima, uključena su svetla i drugi potrošači, logično je da će to uticati na potrošnju
Najviše me je ipak iznerviralo kada sam video da u takvom haosu, kada miliš mic po mic na nekoj dugačkoj nizbrdici, gubiš mogućnost da rekuperacijom povratiš deo energije u bateriju.
Ipak... u svim vozilima oko mene se motori vrte na leru, a meni se tek tu i tamo na kratko pokrene da bi samo dopunio bateriju. Na žestokim uzbrdicama u špicu kada je sve kreni stani, ja lagano klizim uzbrdo na struju i uopšte ne brinem o lameli, druk lageru i sl.
Još kada budem montirao jednu veliku solarnu ploču, u gužvi ću da proizvedem više struje no što trošim :D
Znači što se potrošnje tiče - neko ko recimo radi samo noću i udje malo u štos bi mogao zaista da ostvari onu cifru koju su naveli u Toyoti - 3,2l/100km u gradskoj vožnji.
Ovde treba još da imate i u vidu da su mi ovo prvi kilometri hibridnim automobilom, da sam znači mlad vozač :) i da treba još da učim (moja trenutna ocena je 82/100).
KAKO VOZITI
Pažnju u vošnji obraćaš na dve stvari - ubrzanje i kočenje. Krećemo sa ubrzanjem :) :
Pulse and glide je osnovna stvar koje se treba držati. Kada ubrzavaš, to uglavnom radiš koristeći benzinski motor (ako je ispred tebe nizbrdica, onda je i samo struja OK) i to tako što ćeš malo više stisnuti papučicu gasa. Čim dodješ do nekih 60 - 70 km/h (pričam za grad), za sekund skineš nogu sa papučice gasa (time isklučiš motor), ponovo je blago potisneš i na dalje održavaš tu brzinu samo na struju. Toga se držiš i na auto putu kroz grad (sve do brzina do mozda 90 km/h). Ako kolona ispred tebe naglije ubrza, ponovo uključiš motor i ubrzo ga iskljućiš. Znači svo vreme u talasima - pulse and glide, pulse and glide.
Zvuči prosto, zar ne?
Ali ipak nije baš tako prosto da bi mogao to tek tako da radiš po automatizmu - ukoliko želiš da postigneš željeni cilj, a to je što niža potrošnja goriva (i normalno zaštita životne sredine :) )
Moraš da budeš uključen/ prisutan. Kada i koliko treba voziti na struju , a kada i koliko treba voziti na benzin (i dopunjavati baterije)? Moraš da snimaš i predvidjas situaciju unapred, da gledaš da li ispred sebe imaš niz ležecih pandura, da li nailaziš na prevoj, ..
Logika ti govori da na usponima ne treba voziti i ubrzavati na struju, pošto ćeš je dosta istrošiti iz baterije. Opet, tu ne postoje čvrsta pravila kojih se slepo možeš/moraš držati. Recimo kada se približavam vrhu Kumodraža, baterija je recimo skroz puna, prebacujem ga u EV mod pre vrha kako bi prištedeo gorivo i maksimalno ispraznio bateriju (znam da će mi se odatle dok sidjem do Auto Komande, ona ponovo napuniti). Ako ga vozim na benzin do vrha, em ću džabe utrošiti gorivo, em ću krenuti nizbrdo sa punom baterijom i necu moći da iskoristim energiju kočenja za dopunjavanje, znači dupla šteta.
VIDEO IGRICA
Vožnja hibrida je jedno potpuno novo i drugačije iskustvo. Ja je od prilike baš tako nekako i doživljavam - kao igranje video igrice :) . Za razliku od čisto automatske vožnje, u ovom slučaju treba da si potpuno prisutan, da pratiš dešavanja daleko ispred tvog vozila i imaš unapred spremna rešenja za sve što može da ti se desi. Ispred sebe imas cilj, stalnu promenu i tražiš najbolja rešenja. Na kraju dana kada se vratiš na polaznu tačku pogledaš rezultat na displeju i vidiš koliko si bio uspešan u igranju igrice :D
Ne bi baš bilo u redu, a ni tačno, ukoliko bih rekao da je potrošnja goriva kod hibrida u obrnutoj proporciji sa IQ vozača. Sigurno ima i nekih dobitnika Nobelove nagrade iz matematike ili fizike kojima vožnja automobila nije išla od ruke :) ). Ali to svakako važi za onaj vaš vizuelno – prostorni nivo inteligencije. Ipak ... kao sto čovek ide u teretanu da vežbama ojaca svoje mišiće, isto tako uz igrice može da podigne odredjeni nivo inteligencije. Ja sam poslednji put igrao video igrice davne 83' na mom Sinclar Spectrum-u. Brzo sam to doživeo kao čisto traćenje vremena, prodao comp i igrice me više uopšte nisu videle :)
I tako se ja sada pod stare dane na neki način ponovo vrećam nekoj vrsti video igrica :)
ZAKLJUČAK
Kao neko ko je već dugi niz godina u svetu automobilizma i sa predjenih 1,6 miliona km iza sebe, slobodno mogu da kažem sledeće:
Za nekoga koga automobili kao automobili u životu ama baš ni najmanje ne zanimaju (moj slučaj :) ), a voli da se igra i eksperimentiše (već imam ideju o postavljanju solarne ploče na krov, a možda i ugradnje CNG uredjaja :) ), dakle za takve osobe je hibridni auto pravi izbor :)
Edit 03.10.2021
Od kada sam ga uzeo presao sam 20200 km
Prosecna potrosnja 3,7
U avgustu sa onakvim vrucinama bila je 3,6
U Septembru sam ocekivao da ce zbog guzvi u saobracaju biti mozda i veca, ali evo ispade 3,5
Jul mi je sjebo prosek (3,9) :) i to zbog puta u CG. Pisao sam vec o tome, ali zbog novih clanova u grupi da ponovim - na delu auto puta do Preljine stavio sam tempomat na 140 i kod rampe mi je potrosnja bila 6,1. Kada smo stigli do Ade Bojane ukupan prosek je bio 4,3
субота, 17. април 2021.
Antic i Lecic, kako da zastitimo decu od monstruma?
Kako da zaštitimo decu ? Ovo dole je moje razmišljanje na tu temu. Prvo Mika Antić, pa onda Branislav Lečić. Čitam sada ispovest Merime Isaković i iz memorije izvlačim neke informacije do kojih sam došao sa neta i Discovery kanala. U pitanju su, da kažem dva saznanja do kojih je došla nauka.
Prvo - hajde u startu pokušajte da izvučete bilo kog muškarca iz vašeg okruženja za koga bi moglo da se kaže da je baš uzoran suprug i roditelj.
A sada pomislite da sutra čujete da je baš taj čovek serijski silovatelj. Prosto bi bili u šoku i ne bi mogli da poverujete da je to istina, zar ne ?
Pre dosta godina sam gledao jednu emisiju o serijskim silovateljima. Ono što je bilo posebno interesantno je upravo podatak da je medju njima bilo dosta ljudi za koje je cela zajednica mislila da su muškarci za uzor, sjajni partneri svojim suprugama i roditelji svojoj deci. I tu je onda iznet jedan veoma bitan podatak - baš kod svih tih muškaraca je nivo testosterona bio znatno iznad normalnih. Referentne vrednosti su 10-26 nmol / L , a kod njih je taj nivo bio recimo iznad 50. To je nešto o čemu bi se stvarno trebalo zamisliti.
Ženama je malo teže to da razumeju pa ću zato sada spomenuti još jedan eksperiment koji su naučnici odradili sa pacovima, tačnije - sa ženkama pacova.
Šta su uradili - ženki pacova su ubrizgali veću količinu testosterona i posmatrali su kako će to uticati na njeno ponašanje. I šta se onda desilo - ta ženka bi odmah počela da naskače na druge ženke
Sve vi moje dame koje sada odmahujete rukom dok ovo čitate, treba da znate da bi se ista stvar desila i sa vama ukoliko bi pristale da učestvujete u takvom eksperimentu. Znate li šta bi se desilo ? Sve i da do sada nikada u svom životu niste imale baš nikakvu homoseksualnu primisao, kada bi se u tom trenutku pored vas našla neka rasna ženska, vi bi se napalile više no da je tu umesto nje, racimo George Clooney. Možda je i nebi baš odmah naskočile, ali bi se definitivno strahovito uzbudile.
A šta bi bilo sutra ? Sutradan bi bile u čudu pri samoj pomisli na to kako ste reagovale. Prosto ne bi mogle da verujete da ste to bile vi. Najverovatnije je i da bi same sebi bile odvratne
Pročitajte šta je Branislav Lečić naknadno rekao Merimi Isaković (kako je ona prenela u tekstu):
Plakao je. "Merimice, molim te, dozvoli mi da ti se izvinim. Iz dubine srca. Molim tvoj oproštaj. Molim te najiskrenije. Hvala ti. Ti si mi dala najvažniju lekciju u životu... Oh, kako boli! Ne mogu dovoljno da zahvalim tvojoj mudrosti. Sretan sam da nisam uspeo da dovršim strašno nedelo. Ne znam ni danas šta me je tada spopalo. Potpuna strasna ludost... Hvala tebi, Merimice! Sretan sam da nisam. Molim te, oprosti mi. Ja nikada pre nisam tako nešto počinio, niti ću ikada to ponovo pokušati. Sigurno ne. Ti si me spasla. Ti si spasla moju dušu. Hvala ti..."
Nakon što su objavljene prve informacije o Lečiću, sa svih strana su krenule osude, a jedan mali broj ljudi je izneo nevericu i stali su na njegovu stranu.
Ali da ne ulazimo uopste dalje u tu priču, nije na nama ni da opravdavamo ni da osudjujemo. Ima ko je mnogo stručniji od nas i ko je zadužen za to.
Kada dodje do toga da nekome treba da sudis, za same žrtve to će već biti kasno. Ono o čemu bi trebali da razmišljemo je - da se zapitamo šta bi mi mogli da uradimo da do toga ne dodje i da žrtava uopste i ne bude, ili da ih bude bar znatno manje nego sada (za najveći broj žrtava se uopšte nikada ni ne sazna). Sama kazna, to je valda svima potpuno jasno, sigurno nije dovoljna.
I šta bi društvo onda moglo da uradi ? Pričamo sada o činjenicama ! Dakle potpuno jasna činjenica je da testosteron ima ogroman uticaj na ljudsko ponašanje i može da prouzrokuje potpuno nekontrolisane reakcije. Najsigurnije bi bilo kada bi baš svakom muskarcu na ovoj planeti koji je izasao iz puberteta, proverili nivo testosterona i potom obratili pažnju na sve one kod kojih je taj nivo ekstremno visok. Ali, malo je verovatno da bi tako nesto bilo izvodljivo. Medjutim... ..svi roditelji ženske, a i muške dece bi trebali da zahtevaju da se taj nivo proveri baš kod svih muškaraca koji su u neposrednom kontaktu sa decom. Bilo da je u pitanju škola, sportski klubovi, verske zajednice, ma šta god. Nikome na čelu ne piše koliki mu je nivo testosterona i iz X slucajeva se može videti da su neka zlodela počinili ljudi za koje baš niko nije mogao ni da pretpostavi da su u stanju tako nešto da urade.
Uopšte ne kažem da če baš svi muškarci koji imaju ekstremno visok nivo testosterona krenuti redom da siluju i da ih treba javno obeležiti na neki nacin. Rezultati testa mogu ostati i zaštićeni, ali bi im bilo rečeno - Gospodine Vi spadate u rizičnu grupu i bićete pod nasim budnim prismotrom. Samo to i ništa više. Ovo je priča Merime Isakovic:
https://www.blic.rs/sudbine/ispovest-merima-isakovic-silovanje-branislav-lecic-nedeljnik/vz4d0j3?fbclid=IwAR35A_wRwAzdLwFsHOouAxE_qe-Pn3cMwMHbi_6bE8wfTSnLXUDJrt-PmNE
субота, 27. март 2021.
Emigrant
Za mog dedu Savu Stojsavljevica kazu da je bio snazan covek, preke naravi. Zivot ga sa jedne strane uopste nije stedeo, a sa druge strane, ako se moze tako reci, bio je prepun uzbudjenja. Za nekoga ko je rodjen u devetnaestom veku moze se reci da je video dobar deo sveta.
1903 je sa 17 godina otisao iz Like u Ameriku gde je radio na izgradnji pruge na zapadnoj obali u blizini Sietla. Nakon nekog vremena vraca se u domovinu i pocetkom prvog svetskog rata biva regrutovan u Austrougarsku vojsku.
U jednom trenutku se dogovori sa saborcem da prebegnu na Rusku stranu... Nakon par godina, kada je doslo vreme za povretak kuci, deda Sava je prešao celu Rusiju i iz Vladivostoka preko mora krenuo ka kuci. Usput se malo zadrzao u Hong Kongu, Singapiru i u Adenu. Konacno stize u Dubrovnik i nazad u svoju rodnu Liku.
Ja sam imao samo godinu dana kada je deda Sava tragicno nastradao, te ga se uopste i ne mogu setiti. Moj brat od tetke Milos Surlic je pak imao tu srecu da je svoje detinjstvo proveo pored deda Save (Milos je stariji od mene 16 godina). Kao mali slusao je od dede o iskustvima koja je imao na tim putovanjima i o zivotu u Americi i Rusiji. Nedavno je Milos odlucio da zabelezi nesto od toga, što bi rekli - za buduca pokolenja :) .
Vec ranije sam cuo neke od tih priča, ali jedno svedocenje na samom kraju tog pripovedanja me je zaista dirnulo. Kao decak od 11 godina Milos je bio neposredan svedok tog dogadjaja. Nikakav uvod dalje nije potreban, prenosim ovde u celosti Miloševu priču
---------------------------------------------------------------------------------
*Emigrant(događanja uoči dolaska emigranta, dan dolaska i boravak emigranta do njegovog odlaska u Ameriku.)
Bio sam dečak i bio sam pošao u peti (V)razred, negde u jesen te 1956.god. Prvo je stiglo rešenje o zauzimanju jedne sobe za emigranta. Tadašnje vlasti izdale su to rešenje i zalepili ga na vrata od sobe, zvali smo je sobica (kad su braća Sava, Stojan i Obrad bili zajedno u toj kući). Sava je bio ogorčen što su mu okupirali sobicu, govorio je; ima u selu većih kuća i oni našli da meni zauzmu sobu da mi djeca kad dođu subotom, nemaju gde spavati. Olga i Milka su radile u predionici u Prištini, Dragica je bila učiteljica u Mušutištu, Pero bio u Golešu - nekad je spavao u Golešu, nekad kući. Jedino je Slavko bio kući u selu.
Ja sam to doživljavao prilično stresno, plašio sam se sukoba Save i tog čoveka iz Albanije koji treba da se useli u sobicu. Sobica je imala samo jedan metalni krevet.
Jednog hladnog i kišnog jesenjeg dana stiže emigrant iz Albanije. Po upoznavanju sa sobicom izašao je ispred kuće pod nasterešicu. Imao je na sebi neku kombinaciju odela, karirani sako i zelenkaste pantalone. Sve je to bilo slabašno za vreme koje je bilo trenutno. Ja sam radoznalo zagledao u čoveka. Bio je onižeg rasta, crne kovrdžave kose pravilnih crta lica. Delovao mi je mnogo sitno za Savu.
Sava je bio negde u dvorištu, u štali ili ambaru. Ja sam sa velikom željom i velikom strepnjom čekao da vidim kako će se odvijati taj prvi susret Save i emigranta. Stajao sam blizu emigranta ispod iste nastrešice, razmišljajući o onome šta je sve Sava govorio i sa kojim ogorčenjem je govorio što mu utrpavaju nepoznatog čoveka u kuću i još emigranta sa nepoznatim poreklom i nepoznate prošlosti. Znajući iz Savinih priča o njegovoj, snazi, hrabrosti, a sada znajući i koliko je ljut što mu oduzimaju sobicu, pomišljao sam - joj, umlatiće čoveka. Što od hladnoće što od straha počeo sam da drhtim a video sam i kako emigrant, držeci ruke u džepovima sakoa, drhti skoro kao i ja.
Konačno nailazi Sava. Emigrant je bio malo podalje od ulazne kapijice, tako da nije bio na Savinoj putanji nego oko dva metra u stranu. Ja sav treperim što od hladnoće, što od uzbudjenja jer se približava trenutak bliskog susreta Save s emigrantom a onda Sava izgovara antologijsku rečenicu na ponos celom pokoljenju: ULAZI TI U KUĆU,NE MISLIŠ VALJDA DA ĆU JA DOZVOLITI DA SE TI SMRZNEŠ OD LADNOĆE PRED MOJOM KUĆOM, uz istovremeno pokazivnje rukom ulaznih vrata kuće, gde je bio,moderno rečeno,dnevni boravak i gde se ložila vatra.
Emigrant je tog dana ušao u našu kuću i moglo bi se reći našu familiju. Bio je učitelj po zanimanju, učio je pomalo Srpski, gledao moje knjige iz Srpskog i učio i gramatiku. Svi su komunicirali s njim osim Save, bar ja nisam to uočio ali emigrantu nije ni jednim gestom uskraćivao slobodu da uđe kod nas kad mu je volja. Baba Mika je emigranta zvala Prcmajtan, valjda aludirajući na njegovu dosta sitnu figuru, nije mu mogla izgovoriti ime a inače su se odlično slagali i poštovali. Sećam se njihove prepirke oko toga jesu li Albanci sa Kosova isto kao on. Nisam baba ja kao oni, ja sam katolik i Albanac iz Albanije. Nakon devet meseci boravka kod nas, otputovao je prvo za Trst, odakle se javio razglednicom. Iz Trsta je otišao brodom za Ameriku I više se nikad nije javio.
Pri rastanku sa nama puno se zahvaljivao kroz suze,za sve što smo učinili za njega da se komotno oseća kod nas.
-------------------------------------------------------------------------------
Eto, to je Miloseva prica
To kako bi se vi osecali kada bi na vratima svoga stana/kuce videli slicno obavestenje/naredbu, to uopste ne moram ni da vas pitam. Ali ima jedno pitanje koje bi sami sebi trebali da postavite - Kako bi reagovali prilikom susreta sa emigrantom lice u lice? Da li bi uopšte ispred sebe videli ljudsko bice i šta bi u tom trenutku bilo u vasem srcu - bes i mržnja ili empatija ? Samo jos da dodam da se pomenuti dogadja desio na Kosovu. Svi moji preci, kao sto sam to verovatno vec spomenuo su poreklom iz Like. Očeva familija se pak tokom kolonizacije selila i u tom trenutku su bili u selu Staro Gracko, blizu Lipljana.
1903 je sa 17 godina otisao iz Like u Ameriku gde je radio na izgradnji pruge na zapadnoj obali u blizini Sietla. Nakon nekog vremena vraca se u domovinu i pocetkom prvog svetskog rata biva regrutovan u Austrougarsku vojsku.
U jednom trenutku se dogovori sa saborcem da prebegnu na Rusku stranu... Nakon par godina, kada je doslo vreme za povretak kuci, deda Sava je prešao celu Rusiju i iz Vladivostoka preko mora krenuo ka kuci. Usput se malo zadrzao u Hong Kongu, Singapiru i u Adenu. Konacno stize u Dubrovnik i nazad u svoju rodnu Liku.
Ja sam imao samo godinu dana kada je deda Sava tragicno nastradao, te ga se uopste i ne mogu setiti. Moj brat od tetke Milos Surlic je pak imao tu srecu da je svoje detinjstvo proveo pored deda Save (Milos je stariji od mene 16 godina). Kao mali slusao je od dede o iskustvima koja je imao na tim putovanjima i o zivotu u Americi i Rusiji. Nedavno je Milos odlucio da zabelezi nesto od toga, što bi rekli - za buduca pokolenja :) .
Vec ranije sam cuo neke od tih priča, ali jedno svedocenje na samom kraju tog pripovedanja me je zaista dirnulo. Kao decak od 11 godina Milos je bio neposredan svedok tog dogadjaja. Nikakav uvod dalje nije potreban, prenosim ovde u celosti Miloševu priču
---------------------------------------------------------------------------------
*Emigrant(događanja uoči dolaska emigranta, dan dolaska i boravak emigranta do njegovog odlaska u Ameriku.)
Bio sam dečak i bio sam pošao u peti (V)razred, negde u jesen te 1956.god. Prvo je stiglo rešenje o zauzimanju jedne sobe za emigranta. Tadašnje vlasti izdale su to rešenje i zalepili ga na vrata od sobe, zvali smo je sobica (kad su braća Sava, Stojan i Obrad bili zajedno u toj kući). Sava je bio ogorčen što su mu okupirali sobicu, govorio je; ima u selu većih kuća i oni našli da meni zauzmu sobu da mi djeca kad dođu subotom, nemaju gde spavati. Olga i Milka su radile u predionici u Prištini, Dragica je bila učiteljica u Mušutištu, Pero bio u Golešu - nekad je spavao u Golešu, nekad kući. Jedino je Slavko bio kući u selu.
Ja sam to doživljavao prilično stresno, plašio sam se sukoba Save i tog čoveka iz Albanije koji treba da se useli u sobicu. Sobica je imala samo jedan metalni krevet.
Jednog hladnog i kišnog jesenjeg dana stiže emigrant iz Albanije. Po upoznavanju sa sobicom izašao je ispred kuće pod nasterešicu. Imao je na sebi neku kombinaciju odela, karirani sako i zelenkaste pantalone. Sve je to bilo slabašno za vreme koje je bilo trenutno. Ja sam radoznalo zagledao u čoveka. Bio je onižeg rasta, crne kovrdžave kose pravilnih crta lica. Delovao mi je mnogo sitno za Savu.
Sava je bio negde u dvorištu, u štali ili ambaru. Ja sam sa velikom željom i velikom strepnjom čekao da vidim kako će se odvijati taj prvi susret Save i emigranta. Stajao sam blizu emigranta ispod iste nastrešice, razmišljajući o onome šta je sve Sava govorio i sa kojim ogorčenjem je govorio što mu utrpavaju nepoznatog čoveka u kuću i još emigranta sa nepoznatim poreklom i nepoznate prošlosti. Znajući iz Savinih priča o njegovoj, snazi, hrabrosti, a sada znajući i koliko je ljut što mu oduzimaju sobicu, pomišljao sam - joj, umlatiće čoveka. Što od hladnoće što od straha počeo sam da drhtim a video sam i kako emigrant, držeci ruke u džepovima sakoa, drhti skoro kao i ja.
Konačno nailazi Sava. Emigrant je bio malo podalje od ulazne kapijice, tako da nije bio na Savinoj putanji nego oko dva metra u stranu. Ja sav treperim što od hladnoće, što od uzbudjenja jer se približava trenutak bliskog susreta Save s emigrantom a onda Sava izgovara antologijsku rečenicu na ponos celom pokoljenju: ULAZI TI U KUĆU,NE MISLIŠ VALJDA DA ĆU JA DOZVOLITI DA SE TI SMRZNEŠ OD LADNOĆE PRED MOJOM KUĆOM, uz istovremeno pokazivnje rukom ulaznih vrata kuće, gde je bio,moderno rečeno,dnevni boravak i gde se ložila vatra.
Emigrant je tog dana ušao u našu kuću i moglo bi se reći našu familiju. Bio je učitelj po zanimanju, učio je pomalo Srpski, gledao moje knjige iz Srpskog i učio i gramatiku. Svi su komunicirali s njim osim Save, bar ja nisam to uočio ali emigrantu nije ni jednim gestom uskraćivao slobodu da uđe kod nas kad mu je volja. Baba Mika je emigranta zvala Prcmajtan, valjda aludirajući na njegovu dosta sitnu figuru, nije mu mogla izgovoriti ime a inače su se odlično slagali i poštovali. Sećam se njihove prepirke oko toga jesu li Albanci sa Kosova isto kao on. Nisam baba ja kao oni, ja sam katolik i Albanac iz Albanije. Nakon devet meseci boravka kod nas, otputovao je prvo za Trst, odakle se javio razglednicom. Iz Trsta je otišao brodom za Ameriku I više se nikad nije javio.
Pri rastanku sa nama puno se zahvaljivao kroz suze,za sve što smo učinili za njega da se komotno oseća kod nas.
-------------------------------------------------------------------------------
Eto, to je Miloseva prica
To kako bi se vi osecali kada bi na vratima svoga stana/kuce videli slicno obavestenje/naredbu, to uopste ne moram ni da vas pitam. Ali ima jedno pitanje koje bi sami sebi trebali da postavite - Kako bi reagovali prilikom susreta sa emigrantom lice u lice? Da li bi uopšte ispred sebe videli ljudsko bice i šta bi u tom trenutku bilo u vasem srcu - bes i mržnja ili empatija ? Samo jos da dodam da se pomenuti dogadja desio na Kosovu. Svi moji preci, kao sto sam to verovatno vec spomenuo su poreklom iz Like. Očeva familija se pak tokom kolonizacije selila i u tom trenutku su bili u selu Staro Gracko, blizu Lipljana.
петак, 26. март 2021.
Nacionalni ponos
Ovo dole je objava koju sam postavio na fejsu nedugo nakon sto je preminuo Djordje Balasevic:
Ovih dana mi se bas dizao želudac na priče o tome kakav je Đjole Srbin i koje je nacionalnosti bila njegova majka.
Moja majka i moj otac su čisti Srbi ali se ja sve jedno izjašnjavam kao Jugosloven. Zbog čega kao Jugosloven kada tako nešto uopšte i ne postoji ? Najviše zbog toga što mi već i samo pominjanje nacije ide na Qrac, upravo stoga što taj pojam već stotinama godina za šačicu psihopata iz vlasti predstavlja savršeno i verovatno najvažnije sredstvo za manipulaciju ovcama koje nisu u stanju da razmišljaju svojom glavom.
Moji sinovi se možda osećaju i izjašnjavaju kao Srbi. Ne znam, to ih baš nikada nisam ni pitao. Ono što im govorim ceo život je sledeće – jedina važna stvar u životu, dakle najvažnija!, je to da budeš dobar čovek i da u svim Hrvatima, Albancima, Sirijcima,... vidiš samo ljude.
Ako si dobar čovek, onda ćeš 1 000 000 % biti i dobar Srbin, Hrvat, Musliman, ... šta god. Ovo prvo garantuje drugo.
Obrnuto, uopšte ne mora da bude slučaj. Ako staviš nacionalni osećaj na prvo mesto, ispred ljudskosti, onda lako možeš da padneš u zamku i prihvatiš društvenu predstavu/sliku o tome kakav treba da bude dobar Nemac, Srbin, Hrvat,... i ta predstava onda vrlo lako može da ubije ljudskost u tebi.
Šta je vama od ta dva na prvom mestu ?
--------------------------------------------------------------------------
Pročitali ste možda knjigu Nož Vuka Draskovica. Glavni junak rodjen u Muslimanskoj porodici, odjednom saznaje da je usvojen i da su njegovi pravi roditelji Srbi Šta mislite, kako bi slicno saznanje uticalo na sve Arkane, Tompsone,... sa ovih prostora i kakav haos bi napravilo u njihovoj glavi ? A vi – zamislite da saznate da ste pripadnik neke druge nacije/vere. Da li bi vas to saznanje jako uzdrmalo ? Da li bi se vasa predstava o Srbima, Hrvatima, Muslimanima,... nesto bitno promenila ? Ili bi ostala ista ? Ukoliko bi vas tako nesto jako drmnulo, onda bi trebali malo da se zamislite o tome sta je to ljudskost i postavite sami sebi pitanje – kakav sam ja u stvari čovek ?
--------------------------------------------------------------------------
Na tu temu, evo slucajno sam natrcao sada na ove reci George Carlin-a:
"Vidite, nikada nisam razumio nacionalni ponos. Nikad nisam razumio etnički ponos. Budući da sam Irac, a obje bake i djed su rođeni u Irskoj, dakle stopostotni Irac, i kad bih kao klinac išao na paradu za Dan sv. Patricka i vidio da prodaju bedž na kojem piše "Ponosan, jer sam Irac", nije mi nikada bilo jasno, jer sam znao da na Kolumbov dan prodaju bedž "Ponosan, jer sam Talijan".
Zatim su došli crnački ponosi i portorikanski ponosi. A ja nikad nisam razumio etnički ili nacionalni ponos, jer za mene bi ponos trebao biti rezerviran za nešto što postigneš sam, a ne nešto što je posljedica slučajnosti rođenja.
Biti Irac nije vještina. To je jebena genska nezgoda. Ne biste rekli: „Ponosan sam jer sam visok metar i osamdeset.“ „Ponosan sam jer imam predispoziciju za rak crijeva.“
Onda zašto biste, dovraga, bili ponosni jer ste Irac ili Talijan ili Amerikanac ili bilo ko? Hej, ako vas to čini sretnim, u redu. Učinite to. Stavite na auto. "Sretan sam jer sam Amerikanac." Budite sretni. Nemojte biti ponosni. Ionako je previše ponosa. Ponos dolazi prije pada."
Ovih dana mi se bas dizao želudac na priče o tome kakav je Đjole Srbin i koje je nacionalnosti bila njegova majka.
Moja majka i moj otac su čisti Srbi ali se ja sve jedno izjašnjavam kao Jugosloven. Zbog čega kao Jugosloven kada tako nešto uopšte i ne postoji ? Najviše zbog toga što mi već i samo pominjanje nacije ide na Qrac, upravo stoga što taj pojam već stotinama godina za šačicu psihopata iz vlasti predstavlja savršeno i verovatno najvažnije sredstvo za manipulaciju ovcama koje nisu u stanju da razmišljaju svojom glavom.
Moji sinovi se možda osećaju i izjašnjavaju kao Srbi. Ne znam, to ih baš nikada nisam ni pitao. Ono što im govorim ceo život je sledeće – jedina važna stvar u životu, dakle najvažnija!, je to da budeš dobar čovek i da u svim Hrvatima, Albancima, Sirijcima,... vidiš samo ljude.
Ako si dobar čovek, onda ćeš 1 000 000 % biti i dobar Srbin, Hrvat, Musliman, ... šta god. Ovo prvo garantuje drugo.
Obrnuto, uopšte ne mora da bude slučaj. Ako staviš nacionalni osećaj na prvo mesto, ispred ljudskosti, onda lako možeš da padneš u zamku i prihvatiš društvenu predstavu/sliku o tome kakav treba da bude dobar Nemac, Srbin, Hrvat,... i ta predstava onda vrlo lako može da ubije ljudskost u tebi.
Šta je vama od ta dva na prvom mestu ?
--------------------------------------------------------------------------
Pročitali ste možda knjigu Nož Vuka Draskovica. Glavni junak rodjen u Muslimanskoj porodici, odjednom saznaje da je usvojen i da su njegovi pravi roditelji Srbi Šta mislite, kako bi slicno saznanje uticalo na sve Arkane, Tompsone,... sa ovih prostora i kakav haos bi napravilo u njihovoj glavi ? A vi – zamislite da saznate da ste pripadnik neke druge nacije/vere. Da li bi vas to saznanje jako uzdrmalo ? Da li bi se vasa predstava o Srbima, Hrvatima, Muslimanima,... nesto bitno promenila ? Ili bi ostala ista ? Ukoliko bi vas tako nesto jako drmnulo, onda bi trebali malo da se zamislite o tome sta je to ljudskost i postavite sami sebi pitanje – kakav sam ja u stvari čovek ?
--------------------------------------------------------------------------
Na tu temu, evo slucajno sam natrcao sada na ove reci George Carlin-a:
"Vidite, nikada nisam razumio nacionalni ponos. Nikad nisam razumio etnički ponos. Budući da sam Irac, a obje bake i djed su rođeni u Irskoj, dakle stopostotni Irac, i kad bih kao klinac išao na paradu za Dan sv. Patricka i vidio da prodaju bedž na kojem piše "Ponosan, jer sam Irac", nije mi nikada bilo jasno, jer sam znao da na Kolumbov dan prodaju bedž "Ponosan, jer sam Talijan".
Zatim su došli crnački ponosi i portorikanski ponosi. A ja nikad nisam razumio etnički ili nacionalni ponos, jer za mene bi ponos trebao biti rezerviran za nešto što postigneš sam, a ne nešto što je posljedica slučajnosti rođenja.
Biti Irac nije vještina. To je jebena genska nezgoda. Ne biste rekli: „Ponosan sam jer sam visok metar i osamdeset.“ „Ponosan sam jer imam predispoziciju za rak crijeva.“
Onda zašto biste, dovraga, bili ponosni jer ste Irac ili Talijan ili Amerikanac ili bilo ko? Hej, ako vas to čini sretnim, u redu. Učinite to. Stavite na auto. "Sretan sam jer sam Amerikanac." Budite sretni. Nemojte biti ponosni. Ionako je previše ponosa. Ponos dolazi prije pada."
Пријавите се на:
Постови (Atom)