Negde pocetkom avgusta nas ultramaratonac Predrag Kneževic mi je rekao da ce se 23 septembra u Beogradu trcati Sri Chinmoy self-transcendence ultramaraton. Onda je dodao - trcace se na 24, 12 i 6 sati, mogao bi i ti da se prijavis za trku na 6 sati.
He, samo se nasmejah, a onda pomislih - pre dve godine mi je Zorica isto tako, samo 3 dana pred Beogradski maraton, postavila pitanje "zasto se i ti ne bi prijavio"? Ja se prijavih za polumaraton i istrcah ga. Zatim pomislih - ako sam se tada prijavio za polumaraton i istrcao ga, zasto se sad pa ne bi prijavio za trku na 6 sati ?
Inace nakon tog polumaratona, prosle godine sam istrcao jos jedan, sto znaci da u sezdeset i trecoj godini zivota imam vec solidno trkacko iskustvo :)
Nezgodna stvar je u tome sto nisam imao blage predstave o tome kako bi to uopste moglo da izgleda trcati 6 sati, ni kako bi covek trebao da se pripremi za tako nesto. Izazov mi se ucinio bas interesantnim i ja se prijavih za trku.
Sto se priprema tice, nastavio sam sa trcanjem (dzogiranjem) isto kao i do sada (tokom nedelje dva puta po 6 km, nedeljom 9 km), s tim sto sam pred trku 3 nedelje za redom, umesto 9 km, istrcao 3 ozbiljna polumaratona - dva puta po 3 kruga oko jezera na adi i 3,5 h (27 km) na uscu, na stazi predvidjenoj za ultramaraton.
U trenutku kada mi je Pedja rekao da ce se trka odrzati 23 septembra, prvo sto sam pomislio je bilo - pa to je super, krajem septembra sigurno nece biti vruce, a nadam se da nece biti ni mnogo hladno.
Dan pred trku prognoza kaze sledece - u Beogradu sutra umereno oblacno, temperatura 33 C, sto je mozda i najtopliji 23 Septembar od kada je pocelo merenje. Auuuu, svaki trkac ce vam reci da je bolje trcati i po kisi nego po suncu i visokoj tenperaturi (a i najbolji rezultati na BG maratonu su postignuti po kisnom vremenu). Ali dobro, sad sta je tu je, ovo ce za mene definitivno biti prava trka samoprevazilazenja :)
Dosao je i taj dan. Na startu trke oko mene svi trkaci u crnim/tamnim sorcevima, a ja normalno po takvom vremenu u belom :) (o tome napisah nesto u prici o polumaratonu)
Sam pocetak trke je bio kao iz basne o kornjaci i zecu (pogadjate ko je bio kornjaca :) ). Naime, ja sam kao deo taktike trcanja na 6h, sebi zacrtao da cu u prvom satu podizati puls sasvim, sasvim lagano i to - u prvih 15 min mora biti ispod 100, a kasnije do 115. Nekih 10 minuta nakon pocetka trke ja sam bio nekih par stotina metara iza poslednjeg trkaca u grupi.
Trkaci na ultramaratonu nakon izvesnog vremena ubacuju po malo hodanja. Ja sam sa hodanjem krenuo tek u drugom satu, tako da sam do tada vec prestigao neke ucesnike.
Inace neki od ucesnika nakon izvesnog vremena predju samo na hodanje, a jedan Holandjanin je brze hodao nego sto sam ja trcao/dzogirao. (na ovom ultramaratonu je bilo ucesnika iz valda 13 zemalja)
I kako je to iskustvo za mene izgledalo? Prvi i drugi sat bez ikakvog opterecanja, puls do 120. U trecem satu puls je vec isao do 125 . Od cetvrtog sata pa na dalje se vec javljaju bolovi u misicima i ramenima, a puls se penje do 130 i malo preko toga (pulsmetar mi je inace glavni instrument tokom trke).
Jasna je stvar da su na takvim trkama kondicija i snaga najmanje bitni. Najvaznija je kontrola uma, pa stoga nije ni cudno to sto se na takve trke prijavljuje, da kazem poseban soj ljudi i da je prosecna starost prilicno velika, bilo je malo mladjih trkaca.
Ja sam za tih 6 sati pretrcao 41,401 km, nesto malo manje od punog maratona. Sta zna dete sta je 200 kila :) . Uspeo sam cak da osvojim pehar i medalju za trece mesto u kategoriji trkaca iznad 50 godina. To je za mene bilo jos i najvece iznenadjenje.
Ali ako vam se mozda cini da je veliki uspeh istrcati toliko kilometara u sezdeset i trecoj godini zivota, samo da vam kazem da je Pedja Knezevic stariji od mene, da na takvim jednodnevnim ultramaratonima pretrci preko 170 km, a na NY desetodnevnom maratonu je pretrcao preko 900 kilometara. Cilj mu je da na desetodnevnom ultramaratonu pretrci preko 1000km. 10 dana za redom, svakoga dana preko 100 kilometara. Da li mozete to uopste i da zamislite?
I da ne zaboravim, na ovoj trci su me iz publike bodrili Pedja, moja Zoka, Duca, Aleksandra i Zoran Čubrilo sa svojom lepšom polovinom. Hvala im na tome :) (Pedja je ovoga puta bio u organizaciji i zato nije trcao)
"You are never too old to set another goal or to dream a new dream." C.S. Lewis
.
Нема коментара:
Постави коментар