Ovaj tekst pišem pre svega za svoje sinove — kao zapis onoga što sam kroz život naučio o kontroli sopstvenog uma u vremenima kada se svet menja, lomi ili ubrzava.
Ne mora se čitati odjednom.
Nije pisan da bi dao odgovore, već da bi ponudio drugačiji ugao gledanja.
Namenjen je tome da mu se vraćaš u različitim trenucima života — onda kada se svet ubrza, kada se stvari zakomplikuju ili kada izgubiš osećaj pravca.
Pod „kontrolom uma“ ne mislim na potiskivanje misli niti na bežanje od stvarnosti.
Naprotiv.
Mislim na sposobnost da, u trenucima haosa, straha ili gubitka, zadržiš širinu pogleda i ne izgubiš ono najvažnije — smisao.
DIJAGNOZA SVETA
Da bismo uopšte ušli u priču o kontroli uma, prvo moramo da sagledamo stvarnost u kojoj živimo.
Ova civilizacija je sa jedne strane tehnološki uznapredovala do neverovatnih razmera, a sa druge ostala zarobljena u sistemima koji su zastareli decenijama.
Na to je još 1938. godine, u knjizi Nine Chains to the Moon, upozoravao Buckminster Fuller, govoreći da društveni sistemi ozbiljno kasne za tehničkim mogućnostima.
Čovek je o tim problemima pričao pre skoro jednog veka — a sistem je, suštinski, ostao isti.
Te reči nisu napisane juče, niti pre deset godina — već u vreme kada internet, GPS,..., i veštačka inteligencija uopste nisu ni postojali!!!
Tehnologija je od tada eksplodirala. Način na koji se organizujemo — nije.
(O ovome sam detaljnije pisao pre 13 godina u tekstu - Vreme je za budjenje)
Drugi problem je ko takvim sistemima upravlja. Tu se ne bih dugo zadržavao. Dovoljno je primetiti da u svetu kakav danas imamo, na vrh često ne dolaze najodgovorniji i najmudriji, već oni koji su najotporniji na savest. Posledice toga osećamo svi.
(Za dublje razumevanje ovog fenomena, preporučujem knjigu Political Ponerology — Andrew M. Łobaczewski)
Ali postoji i treći problem, o kome se ređe govori, jer zahteva malo više razmišljanja — eksponencijalna funkcija.
Većina nas svet doživljava linearno. Navikli smo da promene dolaze postepeno, korak po korak. Međutim, skoro sve ključne promene u savremenoj stvarnosti — i dobre i loše — odvijaju se eksponencijalno. Dugo izgleda kao da se ne dešava ništa posebno, a onda se u jednom trenutku sve prelomi i krene gotovo vertikalno.
Danas više nismo „ispod radara“, na horizontalnom delu eksponencijalne funkcije. Imamo tu nesvakidašnju „sreću“ da živimo u vremenu kada se taj lom dešava pred našim očima.
Ako sve to saberemo, slika je prilično jasna: jurimo velikom brzinom na vozu sistema koji se raspada, kojim upravljaju psihopate, dok iz kapitalizma praktično prelazimo u tehno-feudalizam, kako to opisuje Janis Varufakis i samo što nismo udarili u vertikalu eksponencijalne funkcije.
U takvim okolnostima, verovatnoća da pojedinac promeni spoljašnji svet ravna je skoro nuli.
Ali to ne znači da smo potpuno nemoćni.
Jedino mesto gde još uvek imamo stvarnu slobodu delovanja jeste — sopstveni um.
Upravo tom idejom su se bavili i Stoici — ne pokušajem da se kontroliše svet oko sebe, već razvojem sposobnosti da se upravlja sopstvenim mislima, procenama i reakcijama. Za njih je unutrašnja stabilnost bila rezultat vežbe, a ne okolnosti (zato se i danas preporučuje proučavanje Stoika).
I upravo tu počinje svaka smislena priča o kontroli uma.
O kontroli uma bi mogli da se napisu citavi tomovi, a ja cu se osvrnuti na dve po meni sada možda najvažnije stvari
- 1. šire sagledavanje stvarnosti
i 2. pronalaženje smisla koji ce da nas održava čak i u najtežim izazovima.
Iako ne postoje instant rešenja, razumevanje ovih principa može značajno olakšati rad na umu i prevazilaženje nekih stanja poput anksioznosti i depresije.
ŠIRA PERCEPCIJA STVARNOSTI
Nedeljno jutro početkom septembra 2016. Trčim po visoravni iznad Bubanj Potoka, naspram Titovog gaja. Zemljani put, pogled spušten pravo ispred nogu.
Dan je prelep. Sa leve strane pruža se pogled ka Avali, sa desne drvored pun ptičjeg cvrkuta, a iznad mene čisto plavo nebo.
I pored svega toga, fokusiran sam isključivo na malo parče crne zemlje ispred sebe — iz straha da ne ugazim u rupu ili zapnem za koren.
U jednom trenutku kroz glavu mi prolazi misao:
„Zašto stalno gledaš samo dole? Podigni glavu, pogledaj u daljinu i u širinu. To će ti dati i dodatnu snagu za trcanje.“
Te večeri prisustvujem Ayahuasca ceremoniji. Među mnogim porukama koje sam tada dobio, jedna se izdvojila, jasna i glasna:
„To što si pomislio jutros dok si trčao, isto važi i za život. Ne gledaj samo dole, u to malo parče crnih informacija koje ti se plasiraju. Pogledaj u daljinu i u širinu — to će ti dati snagu da ideš kroz život.“
To nije bila metafora,... to je bila instrukcija za preživljavanje.
Jedno je kada ovakvu poruku pročitate na papiru, a sasvim drugo kada je jasno čujete u svojoj glavi, u pravom trenutku.
Iskreno, verujem da je to jedna od najvažnijih poruka koje sam dobio u životu.
Ona govori o načinu na koji većina nas prolazi kroz život — sa pogledom zakucanim nadole, suženim samo na ono što nas plaši i opsesiju kratkoročnim ciljevima - zanemarujući stvari koje se nalaze izvan naše vidljivosti.
Danas je šira percepcija stvarnosti čoveku potrebnija više nego ikada.
To malo parče crne zemlje u koje nam je zakucan pogled nisu samo loše vesti i tmurne informacije kojima smo svakodnevno zasuti. Tu su i svi programi koje ova civilizacija usađuje u nas od rođenja — religija, nacija, identiteti, društvene mreže, sitna zadovoljstva i beskrajne distrakcije.
Sistem koji nas ne uči kako da mislimo, već kako da budemo stalno zauzeti.
Danas više nije potrebno ućutkivati ljude silom. Dovoljno je držati ih neprestano okupiranima, blago zadovoljnima i bez vremena da postave suštinska pitanja. Upravo ono na šta je Haksli upozoravao u Vrlom novom svetu jos pre skoro jednog veka.
Za razliku od naših predaka, koji su bili izloženi kratkim, ali intenzivnim stresovima vezanim za goli opstanak, savremeni čovek živi pod stalnim pritiskom mnoštva sitnih stresora.
Rokovi, informacije, očekivanja, finansije i stalna digitalna dostupnost drže telo u neprekidnom stanju pripravnosti.
Iako ove pretnje nisu fizičke, mozak ih doživljava kao stvarne, pa se stresni odgovor nikada u potpunosti ne gasi.
Vremenom, sve više ljudi završava u stanju hronične anksioznosti i depresije, što narušava imunitet, san, hormonski balans i celokupno mentalno zdravlje.
U takvim okolnostima, izlaz ne leži u bežanju od stvarnosti, već u svesnom upravljanju pažnjom.
U odvajanju pogleda od nametnutog, uskog fokusa i njegovom usmeravanju ka onome što je zaista važno — ka temeljima zdravlja o kojima sam ranije pisao, ka znacima koje dobijamo „odozgo“, i ka dubljim slojevima stvarnosti koji nam često izmiču zbog ograničenja naših čula.
Sve što sam do sada opisao – fokus na malo parče zemlje, iskustvo šire percepcije – pokazuje jednu jednostavnu istinu: mi ne vidimo ceo okvir, ali naš um može da prepozna širu sliku.
Ako pažnju usmerimo samo na spoljašnje događaje, tonemo u haos, stres i bespomoćnost. Ali ako razvijemo sposobnost da sagledamo stvarnost u širini i dubini, čak i naizgled haotične situacije dobijaju red i smisao.
Upravo tu nastupa ideja koju sam ranije pominjao: svet, na neki način, funkcioniše kao VR terapija. Svaki trenutak, svaka neočekivana prepreka ili „slučajnost“ u životu, ponekad nam je servirana ne da nas kazni, već da nas nauči, pripremi, ili otvori novi pogled.
VR terapija – jos jedan siri pogled na stvarnost.
Pre nekih 15 godina sam na blogu u tekstu Jedna Religija spomenuo ideju o VR terapijama, koje su, vidim danas, zahvaljujuci razvoju vestacke inteligencije, od oko 2020. pocele ozbiljno i sistematski da se primenjuju.
Pri kraju tog teksta dotakao sam se ideje da je i ova stvarnost kroz koju prolazimo, na neki nacin, takodje jedna vrsta VR terapije.
Znaci za koje sam rekao da bi trebali da pratimo, su mi to potvrdili 6 godina nakon sto sam napisao taj tekst na blogu.
Prvi znak dosao je kroz susret se jednom vidovitom zenom, kojoj sam postavio pitanje koje me je tada posebno zanimalo. Nakon sto mi je rekla par interesantnih stvari, gotovo usput, kao iz vedra neba mi rece - “Ti si isplanirao neko putovanje za ovo leto, e pa na taj put neces otici.”
A ja nisam isplanirao bilo kakvo putovanje – isplanirao sam putovanje iz snova.
Samo rekoh - nema boga, ali boga nema da ja ne odem na taj put, a u sebi pomislih - ako je mogla tako nesto da lupi, tesko da mogu da poverujem u bilo sta drugo sto je rekla.
Danas to dozivljavam drugacije – kao da postoji nesto, zovi to Bog, ili kosmicka inteligencija, sto rezira film koji nam je u tom trenutku potreban za nasu licnu “terapiju”
10 dana nakon tog susreta, a dan pred uskrs 2018te, padnem sa bicikla i moj zivot se u potpunosti okrece naglavacke.
Sav slomljen i u komi, prvih nekoliko dana je bilo neizvesno da li cu preziveti. Usledilo je 34 dana u bolnici: operacija uva na koje sam, uprkos svemu, potpuno ogluveo, bakterijski meningitis i pitanje da li cu uopste moci da hodam.
U nastavku zivota, mozda nepokretan i sa mizernom invalidskom penzijom, sve ono sto mi je do tada mnogo znacilo - motori, jedrenje, putovanja,..., postalo je sa mene nesto cega sam se mogao samo secati.
Za mene kao da je poceo treci svetski rat, stanje depresije koje je tesko uopste opisati.
I upravo tada stize sledeci znak.
Vuk mi u bolnicu donosi Kindl na kojem sam mnogo ranije, medju drugim naslovima, skinuo i Man’s Search For Meaning od Viktora Frankla - knjigu koju sam tada samo ovlas pogledao i ostavio za kasnije.
Otvaram Kindl i gotovo momentalno, iskace bas ta knjiga od Viktor Frankla o potrazi za smislom.
Kakva “slucajnost” – u trenutku kada sam vec poceo da tonem i da se davim u depresiji, neko mi je u pravom trenu bacio slamku za koju sam mogao da se uhvatim da ne potonem.
Potraga za smislom zasluzuje da se na nju posebno osvrnem, ali pre toga da jos jednom napomenem - pratite znake i sinhronicitete (setite se Jungove price o zlatnom skarabeju),... oni vas mogu potsetiti na to da ono sto dozivljavate kao cvrstu stvarnost, da su to zapravo samo senke iz Platonove alegorije o pecini, dok se pravi pejzaz nalazi negde iza nasih ledja.
Imajte na umu i sledece: ako odete na VR terapiju zbog PTSDa, terapeut vas sigurno nece ubaciti na neku rajsku plazu. Dobar terapeut zna tacno koji “film” treba da vam pusti.
Budite onda sigurni da onaj “odozgo” jos bolje zna kakvo iskustvo treba za vas da izrezira.
Danas znam da celo to iskustvo kroz koje sam prosao, koliko god bilo bolno, za mene predstavlja Bozji blagoslov, nesto sto mi je potrebno, iskustvo koje mi je donelo spoznaju koja ce mi pomoci da se lakse nosim sa olujama koje me jos cekaju u ovom zivotu.
Pre no sto predjemo na potragu za svrhom, u okviru price o siroj percepciji stvarnosti moram samo na kratko da se osvrnem na entheogene
Entheogeni (psihodelici)
Ovo ne pišem kao preporuku, već kao opis ličnog iskustva i rezultata ozbiljnih istraživanja u kontrolisanim uslovima.
Psihodelici su predmet mnogih studija, a ovde izdvajam nekoliko ključnih primera:
Johns Hopkins University, SAD (2016) – Psilocibin kod pacijenata u terminalnoj fazi raka
→ Značajno i dugotrajno smanjenje depresije i anksioznosti, povećan osećaj smisla i smanjen strah od smrti. Efekti su zadržani i nakon 6 meseci, a oko 80% ispitanika i dalje je imalo značajno poboljšanje simptoma.
Imperial College London, UK (2016–2018) – Psilocibin i terapijski rezistentna depresija
→ Brzo i jasno smanjenje simptoma depresije, uz poboljšanu emocionalnu fleksibilnost. Psilocibin je davao uz psihološku podršku pacijentima sa teškom depresijom.
Švajcarska (2011–2014) – LSD-psihoterapija kod 12 pacijenata sa anksioznošću u vezi sa ozbiljnim, po život opasnim bolestima
→ Smanjena egzistencijalna anksioznost i poboljšano emocionalno stanje bez ozbiljnih neželjenih efekata. Terapija je bila sigurna i dovela do trajnog poboljšanja emocionalnog stanja, delimično i do 12 meseci.
Čak i preliminarni podaci pokazuju da, uz odgovarajuću podršku, psihodelici mogu delovati kao „reset“ raspoloženja, smanjujući depresiju i anksioznost, i potencijalno proširujući osećaj smisla i povezanosti sa životom.
Moja 3 iskustva sa psihodelicima su se desila u rasponu od septembra 2015 do septembra 2016, dva puta sa pecurkama i jedan odlazak na Ayahuaska ceremoniju. U ta tri iskustva sam dobio sve informacije koje su mi potrebne u ovom trenutku.
O studiji odradjenoj na John Hopkins univerzitetu sam citao bas malo pre no sto nam je rezirano jos jedno izuzetno stresno zivotno iskustvo, saznanje da su Vuku pronasli ozbiljno obolenje. To je bio i razlog zbog kojeg sam nabavio pecurke.
Ako nekoga zanimaju detalji, sve sam opisao na blogu u dva posta: Magicne Pecurke i Ayahuaska
Prenecu ovde samo jedan deo iz tih objava:
Psihodelici, ukoliko se koriste u pravom kontekstu, mogu biti entheogeni, efektivni agenti za duhovni razvoj i isceljenje.
Psihodelici ne stvaraju zavisnost i nisu toksični (letalna doza za psilocibin je 1000 puta veća od standardne!). Njihovo dejstvo se svodi na proširenje svesti. Bar dva dobitnika Nobelove nagrade su priznali da su do svojih otkrića došli pod dejstvom LSD-a. Steve Jobs je izjavio da mu je to iskustvo jedno od tri najvaznijih u zivotu. Imaju izuzetnu moć da leče depresiju, zavisnost, post-traumatski poremecaj,.. Za entheogene kazu da mogu da odrade 10 godina psihoterapije u jednoj jedinoj seansi.
Ako su se psihodelici tako dobro pokazali, logicno se postavlja pitanje - pa zbog cega onda covecanstvo ne koristi tu moc?
Mozda je najbolji odgovor na to pitanje dao Terrence McKenna: “Psihodelici su ilegalni ne zato što brižna vlada brine da biste mogli da skočite kroz prozor sa trećeg sprata. Psihodelici su ilegalni zato što razgrađuju ustaljene obrasce mišljenja i kulturno nametnute modele ponašanja i obrade informacija. Oni vas otvaraju prema mogućnosti da je sve što znate i cemu su vas ucili, pogrešno.”
Potraga za smislom
Pitanje nije da li će se svet promeniti — već zašto se i dalje ponašamo kao da neće. U takvom svetu, upravo sada, pronalazak smisla postaje važniji nego ikada.
Smisao je sidro. Ne nešto što vas usrećuje kada je sve u redu, već ono što vas drži kada naiđe oluja. I zato smisao ne sme zavisiti od spoljašnjih okolnosti. Ne može biti nesto vezano za posedovanje, status ili ciljeve tipa „kad postignem ovo ili ono“. Smisao mora da ostane i kada vam se sve to oduzme.
Hajde sada, za početak, zapitajte se: koja je najveća nedaća koja bi vas mogla zadesiti u životu?
Zamislite je jasno. A onda pokušajte da je stavite pored onoga kroz šta je Viktor Frankl prolazio tokom tri i po godine u koncentracionim logorima.
Gotovo cela njegova porodica završila je u gasnim komorama. On nije znao da li će preživeti naredni dan — gladan, iscrpljen, izložen zimama 1942, 1943. i 1944. o kojima se i danas govori. I uprkos svemu tome, uspeo je da pronađe smisao. Ne apstraktan, filozofski smisao — već vrlo konkretan: da pomogne drugim zatvorenicima da izdrže i ne pokleknu.
Nakon oslobađanja, za samo sedam dana napisao je knjigu o toj potrazi, kod nas prevedenu pod naslovom - Zašto Se Nisam Ubio.
Ta knjiga nije svedočanstvo o patnji, već dokaz da čovek može da pronađe smisao čak i u najgorim uslovima koje je istorija zabeležila.
Franklova svrha bila je da bude oslonac drugima i to mozda moze da vam bude polazna osnova.
Možda je to porodica. Možda je pomaganje drugima. Možda je nešto duboko lično. Ali mora postojati. Mora biti dovoljno snažna da vas drži uspravnim kada sve oko vas krene da se ruši.
Kada govorim o smislu, ne mislim na pripremu za globalnu katastrofu. Svet ne mora da se raspadne da bi se vaš lični život u jednom trenutku okrenuo naglavačke.
Moj pad sa bicikla, o kojem sam već pisao ranije, bio je upravo to — trenutak u kome se sve svelo na bolnički krevet, bolnički plafon i jedno jednostavno pitanje: šta dalje?
I u jednoj, a i u drugoj takvoj situaciji postoje dve mogućnosti.
Prva je da potonete — da se prepustite strahu, očaju i neizvesnosti, i da time, makar i nenamerno, dodatno opteretite one koji su već uz vas.
Druga opcija je da sebi postavite zadatak - svrhu, smisao, nazovite to kako hocete. Da budete stabilna tačka onda kada vam je sve oduzeto. Ako imate muža, ženu ili decu, svrha može biti upravo to — da im budete svetionik i da kroz sopstveni primer pokažete kako čovek može da ostane uspravan u svetu koji se ruši, bilo spolja ili iznutra.
Ovo što sam upravo rekao nije savet, svako mora unapred da pronađe svoje sidro. Ne kada se život slomi, već pre toga. Jer ako smisao počnete da tražite tek kada vam se sve oduzme, već ste u zaostatku.
Zato svako mora da se zapita: šta je ono što bi me zadržalo na nogama kada mi se sve oduzme?
I to pitanje ne trpi odlaganje, jer život ne najavljuje svoje udarce.
Na kraju, sve se svodi na jedno: kontrolu uma.
Ako ne upravljate sopstvenim umom, neko ili nešto drugo će to učiniti umesto vas. A svet u kojem živimo, bilo da ga posmatrate kao čvrstu stvarnost ili kao neku vrstu VR terapije, neumorno testira upravo tu sposobnost.
I možda je upravo to krajnji cilj cele ove „terapije“ kroz koju prolazimo: da naučimo da ostanemo budni, prisebni i uspravni — čak i dok se scena oko nas menja.
I da ovu priču zatvorimo najmoćnijim završnim monologom u stand-upu — ikada.
“Don’t worry. Don’t be afraid. Ever. Because this is just a ride.” Bill Hicks (1961–1994) RIP.
Kada se smeh stiša, ostaje pitanje šta sa tim dalje.
Ako želiš da se ozbiljnije pozabaviš kontrolom uma, postoje izvori koji nude praktične uvide. Podcast All In The Mind epizoda Chronically stressed? These small changes can help istražuje male, svakodnevne promene koje mogu značajno smanjiti stres.
Slično, dokumentarac Stutz Jonaha Hilla pokazuje kako niz jednostavnih, ponavljanih akcija — ono što Phil Stutz zove “niz bisera” — može dugoročno promeniti način na koji upravljamo pažnjom i unutrašnjim svetom.
Stutzov koncept “niza bisera” može se primeniti vrlo praktično. Prvi biser u danu može biti tehnika disanja 4–5–6, koju opisuje podcast All In The Mind. Ideja je da udisaj bude kratak, nakon njega sledi nešto duže zadržavanje daha, a zatim dosta sporiji izdah. Produženi izdah šalje signal nervnom sistemu da je telo bezbedno, čime se smanjuje stres i utišava „fight or flight“ reakcija.
Tokom dana, najmanje jedan biser bi trebalo da bude rad na telu: kardio i vežbe snage, po tri dana u nedelji, koji jačaju telo i um. Poslednji biser je ponovo disanje 4–5–6, pred spavanje, kao signal telu i mozgu da se polako spuštamo u odmor.
Kada se svi biseri nanižu, dolazi i ključni korak za kontrolu monkey mind-a u trenutku pred san: umu se ne dozvoljava da luta brigama i analizama. Jedina misao koja tada ima pravo prolaza može biti ovo pitanje: koji bi smisao mogao da bude u mom životu ukoliko bi izgubio sve ovo sto sada imam.
