Nezaposlenost kao rešenje ?

                                         

Nezaposlenost kao rešenje ?

"It’s as if someone were out there making up pointless jobs just for the sake of keeping us all working. And here, precisely, lies the mystery,... this is precisely what is not supposed to happen"
David Graeber

Da li ste se nekada zapitali kako bi izgledao svet u kome nezaposlenost ne bi bila problem, već cilj ?  Zvuči uvrnuto?


Kako mi trenutno gledamo na  nezaposlenost ? 
 Najveći bauk savremenog doba, stres generator i naš najveći neprijatelj - jel tako ?

  A da li mora da bude tako ? Da li bi mogli stvar potpuno da okrenemo i postavimo nezaposlenost kao cilj i resenje ?

   Rešenje, za šta ?

 Priznajem da ovakvo pitanje zvuči blago rečeno - uvrnuto.   I to veoma uvrnuto sudeci po rezultatima pretrage sa google-a. Naime ako probate (na Engleskom ili Srpskom)  da ubacite pojam: "rešenje za nezaposlenost" dobićete milione rezultata, dok za "nezaposlenost kao rešenje" - ni jedan jedini (bar ja nisam u tome uspeo).Da li je to baš toliko luda pomisao ?

  Ali sve jedno hajde da vidimo. Samo, pre no što pređemo na stvar, trebali bi da imamo na umu dve stvari - Nasa planeta je stara 4,6 milijardi godina. Ako bi to sveli na 4,6 godine, mi smo ovde svega 4 sata.  Nasa industrijska revolucija je pocela pre jednog minuta. U tom jednom minutu mi smo unistili 50 posto suma, istrebili mnoge zivotinjske vrste i silne resurse, te drasticno izmenili klimu

I drugo - ova civilizacija u do sada poznatoj istoriji nikada nije bila ovoliko tehnološki moćna. Toliko moćna da jedan čovek može da obezbedi potrebe za stotine ljudi. Na stranu robotika, razvijeni softver (primena veštačke inteligencije) će u skorije vreme zameniti 50% poznatih zanimanja (vidi članke: Bill Gates : bots are taking away jobs i ovaj ).



  Pored toga pretpostavimo da već imamo primenjen sistem koji omogućava pristojan život za svakog pojedinca, bez obzira da li on ima posao ili ne. Da li ste čuli za Venus Project (društvo bez novca) i UBI Unconditional basic income - neuslovljen garantovani osnovni prihod.? UBI je do sada eksperimentalno primenjen u više zemalja i rezultate eksperimenta možete videti ovde i ovde

  Samo ukratko, da ne ispadne da pričamo na pamet -  eksperimenti su pokazali da je primena UBI direktno uticala na generalno poboljsanje zdravstvenog stanja populacije, a pre svega dovela do smanjenja depresije. Pored toga osetno poboljsanje je zabeleženo i u smanjenju kriminala, maloletničke trudnoće i prostitucije, smanjen je procenat smrtnosti kod dece, redovnije pohadjanje nastave, bolji uspeh, itd, itd.



Hajde sada da vidimo do čega bi došl ukoliko bi nezaposlenost postavili kao cilj.  Šta bi sve trebali da učinimo da bi smanjili broj radnika, doktora, farmaceuta, policajaca, vojnika,..., i šta bi dobili sa tim ?

 Krenimo od proizvodnje - kako maksimalno smanjiti broj radnika?

 Verovatno vam je poznat pojam - planirano zastarevanje ? (ukoliko već niste, pogledajte sjajan dokumentarac tajna planiranog zastarevanja)
 Sećate se proizvoda iz sedamdesetih, Iskrinih na primer, koji su trajali i po više decenija. (imamo i proizvode koji su u funkciji več više od 100 g. više o tome u malopre pomenutom dokumentarcu)
 U ovom trenutku. obzirom da raspolažemo savremenijom tehnologijom i materijalima. trebali bi da pravimo stvari koje će trajati bar 100 godina, zar ne ? 
 Na žalost nije tako - svi smo svesni činjenice da proizvodjači prave svoje proizvode tako da traju samo malo duže od garantnog roka, te na taj način bezumno uništavamo ograničene resurse ove planete.

 Znači prva stvar ka našem cilju bi bila - staviti kvalitet proizvoda iznad profita

 Sledeći korak u tom pravcu bio bi smanjenje potražnje. Na koji način ? Najkraći odgovor - sretan/zadovoljan pojedinac. Umesto da ljudima serviramo priču o nesavršenstvu i da ih ubeđujemo kako im za sreću hvali još ovaj ili onaj proizvod, dakle umesto materijalnih, kao cilj bi trebali da postavimo nematerijalne vrednosti.

 Sledeće, Šta uraditi da smanjimo broj lekara i broj zaposlenih u farmaceutskoj industriji ?

"Posao farmaceutske industrije je odrzavanje bolesti i upravljanje simptomima. Poslovni fokus ove industrije nije pronalazenje leka za rak, Alchajmerovu bolest ili kardiovaskularne bolesti, jer da je to zaista njihov fokus, bili bi u biznisu kojim bi sebe izbacivali iz biznisa." 

  Gwen Olsen

 I ovde se odgovor sam nameće - setite se samo skorašnje H1N1 afere.  
 Dakle, da bi smanjili broj zaposlenih u farmaceutskoj industriji i zdravstvu trebali bi da stavimo zdravlje iznad profita.

 Kako da smanjimo broj policajaca ? Odgovor je isti kao i malopre - sretniji pojedinac, oslobođen stresa direktno utiče na drastično smanjenje stope kriminala.


 Dalje, šta bi trebali da uradimo kako bi smanjili broj vojnika i radnika u vojnoj industriji ?
 Odgovor znate i sami.- sloboda iznad profita.

Itd, itd

Da probamo sada da sažmemo šta bi dobili 

Kao prvo razvoj nauke i tehnologije bi nam išao na ruku (trenutno je to nesto sta nas brine)
Dobijamo ogromnu ustedu energije i prirodnih resursa koje sada nemilice unistavamo u proizvodnji proizvoda sa programirano kratkim vekom trajanja.
 Dobijamo drasticno smanjenje zagadjenja zivotne sredine.
 Dobijamo slobodne, zdravije i spokojne ljude.

 Malo li je ?

Koja je druga opcija ? Stanje bez promene, borba za nova radna mesta ?

Živimo u svetu u kome se stvari više ne menjaju jednom u 100 godina, več iz godine u godinu (činjenica koja nam u status quo opciji ne ide na ruku ), u svetu u kome prema istraživanjima 87 % ljudi širom sveta nije zadovoljno onim sto radi.

 Već sada i pored ove bezumne prekomerne i sulude proizvodnje i izmišljanja nikom potrebnih  bullshit poslova , imamo mnogo manje radnih mesta, no radno sposobnih ljudi.
Videli mi to i hteli da prihvatimo ili ne, borba protiv nezaposlenosti je borba koja je unapred osudjena na poraz. Najgore je to što u toj borbi uništavamo i sebe i planetu - bez razloga.

 Ovo više nije pitanje ekonomije, ovo je pitanje morala (odgovornosti prema budućim generacijama) i zdravog razuma !

Sve ovo možda zvuči kao utopija, ali samo zato što niko o tome ne razmišlja na taj način. 
 Rekosmo na početku - 89 700 000 rezultata google izbaci na upit  "solution for unemployment".  Ukoliko bi se samo 10 % ljudi / umova koji se bave ovim (po meni bezumnim) pitanjem, posvetilo traženju novog modela, sigurno bi smo došli do nečeg još mnogo boljeg od Venus i UBI modela. Što reče Nelson Mandela — 'It always seems impossible until it's done.' .:)



Progress always comes from imagining the desirably impossible, and then making it impossible to imagine doing without it.

Art is older than production for use, and play older than work. Man was shaped less by what he had to do than by what he did in playful moments. It is the child in man that is the source of his uniqueness and creativeness, and the playground is the optimal milieu for the unfolding of his capacities.

– Eric Hoffer

 I na kraju još jedan interesantan pogled na rad iz drugog ugla :

“Degradation through Work

Men generally work too much to be themselves. Work is a curse which man has turned into pleasure. To work for work's sake, to enjoy a fruitless endeavor, to imagine that you can fulfill yourself through assiduous labor - all that is disgusting and incomprehensible. Permanent and uninterrupted work dulls, trivializes, and depersonalizes. Work displaces man's center of interest from the subjective to the objective realm of things. In consequence, man no longer takes an interest in his own destiny but focuses on facts and things. What should be an activity of permanent transfiguration becomes a means of exteriorization, of abandoning one's inner self. In the modern world, work signifies a purely external activity; man no longer makes himself through it, he makes things. That each of us must have a career, must enter upon a certain form of life which probably does not suit us, illustrates work's tendency to dull the spirit. Man sees work as beneficial to his being, but his fervor reveals his penchant for evil. In work, man forgets himself; yet his forgetfulness is not simple and naive, but rather akin to stupidity. Through work, man has moved from subject to object; in other words, he has become a deficient animal who has betrayed his origins. Instead of living for himself - not selfishly but growing spiritually - man has become the wretched, impotent slave of external reality. Where have they all gone; ecstasy, vision, exaltation? Where is the supreme madness or the genuine pleasure of evil? The negative pleasure one finds in work partakes of the poverty and banality of daily life, its pettiness. Why not abandon this futile work and begin anew without repeating the same wasteful mistake? Is subjective consciousness of eternity not enough? It is the feeling for eternity that the frenetic activity and trepidation of work has destroyed in us. Work is the negation of eternity. The more goods we acquire in the temporal realm, the more intense our external work, the less accessible and farther removed is eternity. Hence the limited perspective of active and energetic people, the banality of their thought and actions. I am not contrasting work to either passive contemplation or vague dreaminess, but to an unrealizable transfiguration; nevertheless, I prefer an intelligent and observant laziness to intolerable, terrorizing activity. To awaken the modern world, one must praise laziness. The lazy man has an infinitely keener perception of metaphysical reality than the active one.”

E. M. Cioran, On the Heights of Despair 

Vreme je za budjenje

   Rajsko ostrvo

   Negde tamo na Pacifiku ili Indoneziji. Sjajna klima. Svega u izobilju. Prekriveno zelenilom.Tek  tu i tamo po neki čist proplanak.

   Na jednom od njih svaki dan stoji čovek i gori na suncu. Koža  mu je sva u plikovima. Raj na zemlji za njega je pakao. On pokušava nesnosne muke da ublaži tako što se rashlađuje listom palme...

Kako objasniti neobjašnjivo?

   Šta je neobjašnjivo? Neobjašnjivo nije nešto što je teško razumljivo, već naprotiv nešto što bi samo po sebi trebalo da bude jasno i logično bez ikakvog pojašnjavanja.

   Kako recimo ovom gore pomenutom liku objasniti, ako to on sam već ne vidi, da živi  na mestu koje bi moglo  da bude raj na zemlji i da je on sam odgovoran za pakao u kome živi ? Kako mu objasniti da je sunce, u kome on vidi samo izvor patnje u stvari izvor života?

   Kako ljudima objasniti da se nalazimo upravo u takvoj situaciji - da  bi čovečanstvo sada u ovom trenutku na ovoj planeti moglo - tačnije moralo da živi kao u raju i da osnovni uzrok našoj patnji i beznađu ne treba tražiti u nekom  spoljnom faktoru (loši političari, društvo, sistem), već u nama - u našoj nesposobnosti da vidimo neke tako očigledne stvari?

   Kako uopšte objašnjavati bilo kojoj inteligentnoj osobi svu bezumnost u sukobu dva čoveka zbog različite nacije/vere/boje kože ?

   Kako objasniti nekome da sada posla  za ljude i ne treba da bude, da sa tehnologijom s kojom raspolažemo uopšte ne  bi trebali da radimo za život !?

   Kako objasniti koliko je suluda ideja o neophodnosti podsticanja proizvodnje (proizvoda lošeg kvaliteta sa programirano kratkim vekom trajanja) ?

   Kako autoritetima objašnjavati nešto u šta bi oni nas trebali da upućuju ?

   Kako ekonomisti objašnjavati da je ovaj sistem već odavno prevaziđen/neprimenljiv i kao takav već postao kancerogen, te da ga uopšte i ne treba lečiti !? (uz to možemo dodati da ga je i nemoguće izlečiti. Samo pogledajte rezultate najvećih ekonomskih stručnjaka iz EU i MMF-a u lečenju krize u GR, IT, POR,..., pa će to odmah biti jasno)

  Kako prosvetnom radniku pričati o tome šta je najvažnije u životu i kako bi trebao da prosvećuje nas i našu decu ?

  Autoriteti

   Skoro sam na internetu natrčao na dva članka koja bi mogla da posluže kao ilustracija našeg trenutnog stanja svesti.

   Prvi je tekst   "Ukinuti smo kao ljudi" Gospodje Mirjane Karanović, dramske umetnice i pedagoga - redovni profesor glume i dekan Akademije umetnosti, a drugi "Gorke pilule za budućnost naše dece" Gospodina Saše Radulovića, ekonomskog konsultanta i od skoro ministra u vladi (moram da napomenem da je ovaj članak G. Radulović napisao negde proletos, dok još nije seo u ministarsku fotelju)

   Gospodja Karanović u svom tekstu, u skladu sa konstatacijom da nam je pesimizam jedina izvesna opcija, vidi sve nas u položaju sitnih riba koje plivaju u jatu i mogu samo da se mole bogu da ih ne proguta neki kit ili ajkula u prolazu. Kaže - da je mladja sigurno bi zapalila preko.  Jedini savet koji je u stanju da da depresivnim i beznadežnim roditeljima je da vole svoju decu, čitaju knjige, šetaju, prestanu da puše i vode računa o zdravlju, jer ako se razbole - nagrabusili su.

 "Ako svom detetu mozes da poklonis samo jednu stvar (bilo koju, ali samo jednu), neka to onda bude entuzijazam."         Bruce Barton

   Kod G. Radulovića bi bar u naslovu mogla da se nasluti izvesna doza optimizma pošto on nagoveštava ideju uz čiju primenu bi trebali da obezbedimo svetlu buducnost nasoj deci.
   A ideja obuhvata sledeće: Povećanje donje stope PDV-a, smanjenje plata, zamrzavanja, ukidanje paušalnog oporezivanja, itd, itd.
   Kaže - svi gradjani, penzioneri, prosveta, zdravstvo, poljoprivrednici,..., svi moraju da gutaju gorke pilule, inače smo osuđenj na siromaštvo i bedu.
   Pa na sve  to kaže još i to da na taj način (stežući kaiš) roditelji investiraju u budućnost svoje dece. ???

 

   I kako sada ti Gospodinu Raduloviću da objasniš, pre svega da je našoj deci potrebna svetla sadašnjost i da do te budućnosti, kako ju je on zamislio, nikada ne može doći!? 
   Kako mu objasniti da teško može biti bilo šta pozitivno u budućnosti dece koja x godina odrastaju uz depresivne i nesrećne roditelje dok isti stežu kaiš i gutaju gorke pilule.
   Kako mu objasniti da posledice davno prevazidjenog sistema ne možeš ispravljati koristeći se metodama istog tog sistema?
   Kako mu objasniti da mi i nemamo tih x godina na raspolaganju ?

   Kako gospođi Karanović da pričaš o tome da na sistem ne treba gledati kao na višu silu ili božju kaznu, već kao na izazov, na rebus koji nam je dat da rešimo i da je u stvari osnovna svrha tog procesa naš razvoj ?
  I što je najvažnije - kako da joj objašnjavaš da je upravo ona ta koja bi o tim stvarima nama trebala da priča ?! 

  Ali na stranu Gospodja Karanović i Gospodin Radulović - to su samo dva izdvojena razmišljanja. Nije problem u tome.

  
  Problem je u tome što ljudi (velike većina) uopšte ne vidi u tim razmišljanjima koliko je sve to abnormalno, koliko je nenormalna ideja da u 21-vom veku moramo da gutamo gorke pilule radi bolje buducnosti nase dece ili koliko  je nenormalno videti toliku dozu pesimizma kod nekog ko bi logično trebao da predstavlja fontanu optimizma.   Ljudi takve tekstove lajkuju, šeruju i žive svoje živote u skladu sa tim, ponavljam abnormalnim poimanjem stvarnosti. Prihvataju samonametnuta ograničenja kao višu silu, kao konstantu na koju uopšte nemaju nikakav uticaj. 

  Ne vidimo šta je uzrok ovakvom stanju, nismo svesni naše uloge, svrhe i moći kojom raspolažemo, mirimo se sa mišljenjem da smo samo pasivni nemoćni posmatrači (jednom rečju žrtve) i na kraju, a ništa manje važno, uopšte nismo svesni brzine kojom se stvari menjaju na ovoj planeti.
  Ne vidimo. Idemo kroz život zatvorenih očiju ili ih namerno zatvaramo. 

  Kako videti ?

Grafik

    Grafik je sjajna stvar. Potpuno egzaktna. Nema tu nikakve filozofije - jasno ti pokaže kako  stvari stoje i intenzitet promena, pa ti onda sam izvlači zaključke gde smo i kuda idemo.

   Jedna od stvari, koja verovatno ima najveci uticaj na naše živote, a koje kao da uopšte nismo svesni je razvoj nauke i tehnologije.

   Na gornjem grafiku je prikazan razvoj tehnologije kroz vreme. 

   Tehnologija ne samo da se razvija i postaje naprednija, već i stopa promena strahovito ubrzava. Uporedo sa razvojem nauke i tehnologija se razvija eksponencijalno!

   Mi u našim užurbanim životima to kao da uopšte ne primećujemo pošto stvari posmatramo na dnevnoj bazi - na otkriće koje je koliko juče bilo revolucionarno danas gledamo kao na nešto najnormalnije.

   Ali - radikalne promene na planeti se dešavaju bez obzira što ih mi ne primećujemo! Ukoliko bi se prebacili unazad 5, 10 ili 20 g jasnije bi videli ubrzan tempo kojim se one desavaju

   Šta mislite da vam je neko pre 20 g. rekao da će jednog dana postojati virtualna mreža koja će moći da spoji sve ljude na planeti, ili da će ljudi nositi džepne uređaje (smart phone) uz pomoć kojih će jednim dodirom imati pristup skoro celokupnom ljudskom znanju i informacijama, preko koga ćemo imati satelitsku navigaciju bilo gde da se nalazimo na planeti, koji će služiti kao video telefon, kamera, kompas, TV,.....      Da li bi ste mu poverovali ?

   Ili da je tada neko rudaru rekao da će postojati mašina koja će moći da iskopa i izbaci 54 tone uglja u minuti (skoro 1 tona u sekundi ! )

   Ili da ce jedan čovek moći da proizvede hrane dovoljno za 700 ljudi ! (ovaj podatak je iznet u sjajnom dokumentarcu "Home" pre par godina -  u SAD se ukupno 3 miliona ljudi bavi poljoprivredom. Tih 3 miliona ljudi proizvedu hrane kojom bi moglo da se prehrani 2 milijarde ljudi na ovoj planeti !)

     Žalosna stvar u toj priči je što su ekonomski stručnjaci izgleda ponajmanje svesni ove promene.  Oni na ceo ovaj sistem i ekonomiju gledaju kao da je u pitanju igra "Monopol", kao na nešto što je danas potpuno isto onako kao što je bilo pre 50 godina, a tako ce biti i narednih 500.  Pokušavaju da održe sistem koji je imao nekog smisla dok je rad svake radno sposobne jedinke bio neophodan za funkcionisanje zajednice. U tom cilju mi sada podstičemo ludački potrošački mentalitet, izmišljamo nikom potrebna zanimanja i proizvodimo robu sa programirano kratkim vekom trajanja. Suludo zar ne ?

    Ali stvari su se potpuno promenile i vrtoglavo se menjaju iz dana u dan. Ljudski rad je sve manje potreban.

   

   Bacite pogled samo na grafik  na kome je predstavljen predviđen broj robota 

                                                   

  Amerikanci imaju uzrečicu: "obsolete as a horse" - nekoristan / prevaziđen kao konj.

  Do relativno skoro konj je imao važnu ulogu, ali ta vremena su kao što znamo prošla.

  Istu sudbinu čeka i ljudski rad. To bi trebalo da nas raduje, ili možda ne ?

  Sa sve savršenijim mašinama i tolikim brojem robota, koji pored sve moćnijih mehaničkih imaju i kognitivne sposobnosti koje se sve više bliže ljudskim, možemo da kažemo da bi već sada u dobroj meri mogli da funkcionišemo bez ljudskog rada. Kada kažem "bez" u stvari mislim - s vrlo malo ljudskog rada, odnosno s puno slobodnog vremena 

  

    Na radost ili žalost ?  Pa hajde da vidimo kako stvari stoje na grafiku na kome je na vremenskoj liniji predstavljena količina sreće/entuzijazma pojedinca u društvu.

   Ali prvo da se zapitamo kako bi trebao da izgleda taj grafik ?

   Složićete se da bi po svakoj mogućoj logici trebali da imamo rastuće grafike. Sa sve moćnijom tehnologijom čovek bi trebao da ima sve više slobodnog vremena i da bude srećniji - zar ne ? 

       A da li je u stvarnosti tako ?

   Prilično sam siguran da bi slika bila obrnuta - sreća i entuzijazam su nam u padu, a strah, briga, depresija u usponu (Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da će 2030. godine svaki četvrti čovek na planeti imati neki oblik depresivnog ili anksioznog poremećaja. U Srbiji su ova crna predviđanja odavno premašena.)

  I sad - ako su sloboda i entuzijazam u opadanju, a po svakoj mogućoj logici bi trebali da budu u usponu, onda tu postoji neki zajeb i to gadan zajeb. 

  Taj zajeb direktno utiče na kvalitet našeg života, pa bi logično bilo da svu pažnju usmerimo na to gde se on nalazi.

Na liniji eksponencijalne funkcije

"Najveća mana ljudske rase je naša nesposobnost da razumemo eksponencijalnu funkciju"  Dr Albert Bartlett

   Šta bi moglo da predstavlja najveću pretnju za ljudski rod ?  Klimatske promene? Masivni zemljotresi ?  Asteroid iz svemira ?
    Verovali ili ne najverovatniji kandidat je:

     Eksponencijalna funkcija - kreće tamo  negde iz minus beskonačno i donekle ima vrlo blagi rast. Ali ono što nam se činilo da ima linearan blagi rast najednom eksplodira u nebesa. Sve do tog prelomnog trenutka možemo da budemo potpuno opušteni i nezainteresovani.

      Ali pogodite šta ? Skoro svi evolutivni procesi na ovoj planeti se razvijaju po eksponencijalnoj funkciji (razvoj tehnologije bi bio primarni primer), a mi se upravo sada na ovoj planeti nalazimo u trenutku kada dolazi do eksplozije.



   Bacite pogled na par grafika koje sam izvukao 

 Broj stanovnika 

    
 Americki dug - ova tendencija se normalno ne odnosi samo na Americki dug, vec i na Grcki, Madjarski, Slovenacki,...

Broj prirodnih katastrofa 

Istrebljenje vrsta (ukoliko već niste obavezno pogledajte film "Home" )

Potrošnja energije u svetu

broj internet korisnika

Razvoj računarske tehnike

Obratite pažnju - gornji grafik je u eksponencijalnoj razmeri (idealan eksponencijalni rast bi na njemu bio prikazan pravom linijom). Kod idealne exp. funkcije imamo konstantno vreme dupliranja. Brzina kompjutera je pak u periodu 1910 - 1950 duplirala svake tri godine, u periodu 1950 - 1966 svake dve, a sada svake godine, tako da čak i na eksponencijalnom grafiku imamo eksponencijalnu liniju promena !!    

brzina prenosa podataka -  prikaz na eksponencijalnom grafiku, takodje duplo eksponencijalni rast

broj telefonskih razgovora

koncentracija CO2

 Promenu ovih pojava, kao i mnoge druge (potrošnja vode, uništenje riba, gubitak tropskih šuma, trošenje ozonskog omotača, ....)   možete videti sve na jednom grafiku  ovde 

    Teško je dovoljno naglasiti koliko je bitno razumevanje eksponencijalne funkcije jer, kao što sam već rekao, nerazumevanje promena čak i kod onih stvari koje bi trebale da nam idu na ruku (kao što  je razvoj nauke i tehnologije), na kraju može da nam se obije o glavu.

 "Tehnološki napredak nam je samo dao više efikasnih sredstava za nazadovanje"

    Aldous Huxley

    

                                       Stadion

     Ovu priču je izneo dr Barlet kao ilustraciju exp funkcije, kako bi nam pomogao da lakše shvatimo njeno delovanje

     Zamislite da sedite vezani u poslednjem (najvišem) redu na tribinama najvećeg stadiona na svetu. Stadion je napravljen kao vodonepropustan i može da se napuni do vrha vodom.

  Tačno u 12 00 stadion počne da se puni vodom na sledeći način: Kreće se od jedne kapi i po isteku svakog minuta količina vode se udvostručava. Znači u drugom minutu imamo dve kapi, u trećem 4, u četvrtom 8 kapi, ... (sve se odvija po idealnoj eksponencijalnoj funkciji)

  Sada razmislite malo, koliko vremena imate da se oslobodite pre no što se stadion napuni do vrha vodom. Jesu li u pitanju dani, meseci ili godine ?

  Odgovor je - ukoliko smo poceli da ga punimo u 12 00, stadion će biti pun do vrha u 12 49 istog dana! Do tada bi morali da smislite kako da se oslobodite i pobegnete. Znači za manje od 50 minuta, krenuvši od kapi vode napunili smo ceo stadion.

  I sada obratite posebno pažnju na sledeće pitanje: Šta mislite u koje doba dana će stadion biti 93% prazan (iliti samo 7% pun) ?

  Odgovor je u 12 44.  Znači sedeli smo 44min i nije nam se činilo da se bog zna šta ozbiljno dešava i onda BANG! - u poslednjih 5 minuta kompletan stadion se ispuni do vrha !

Ima li nade?

"Ovo je jedino radikalno mišljenje koje je potrebno da prihvatite. Ali ono je toliko radikalno i toliko teško, pošto smo skloni verovanju da je svet (i svi problemi i sva rešenja) tamo negde izvan nas, nezavistan od našeg iskustva.  Potpuno pogrešno! "                                         Dr. Amit Goswami

 Svi problemi i sva rešenja nalaze se na jednom mestu - u nama, u našem umu. Sve je tu i nada i beznadje - izbor je na nama.
   Mi smo toliko dugo bombardovani  da nismo ono što jesmo i da jesmo ono što nismo, da smo na kraju i sami u to poverovali - u to da smo samo pasivni promatrači.
   Pasivni promatrači se više i ne trude da posmatraju svet oko sebe. Ne postavljamo pitanja -ni drugima, a ni sami sebi.  Sve što nam se servira uzimamo zdravo za gotovo. Bilo da je u pitanju politika ili ekonomija. Strano nam je i da pomislimo da bi trebalo, da bi uopšte moglo da bude drugačije (mnogo bolje) no što je.
     Evo jedan mali test za vas:

     Ovih dana na internetu se pojavila vest da će na inicijativu organizacije Basic income initiative  (grupa na FB-u) Švajcarski parlament glasati o predlogu da svaki punoletni gradjanin mesečno dobija 2500 franaka.

     Pitanje: Da li je po vama, sada u 21-vom veku, bliža zdravom razumu ta ideja ili ideja o gutanju gorkih pilula i stezanju kaiša ?

     Izbor je na nama, ono u šta verujemo, to ćemo i ostvariti.

     Ali u svakom slučaju nemamo baš mnogo vremena. U ovom trenutku, gledano iz perspektive onog stadiona, mi smo verovatno u četrdeset i nekom minutu i sada je potpuno sve-jedno da li sedite ispred TV-a i gledate farmu i Velikog Brata ili razmišljate o dugoročnim fiskalnim merama - i jedno i drugo je zabijanje glave u pesak. Nama treba sloboda, sreća, ljubav i kao preduslov svemu  razum - sada

     Dakle, vreme je za buđenje :)

 

Politika i emocije

U kakvoj vezi mogu da budu politika i emocije, ili - koliko su emocije uopšte  bitne kada pričamo o politici ?


 Postavimo sada samo kao hipotezu tvrdnju da su emocije nepogrešiv i najvazniji pokazatelj u proceni političara


  Da bi to dokazali hajde da krenemo od kraja, od onoga čemu tezimo, a to je idealan političar.
  Kakav bi trebao da bude idealan političar ?    
   Ili da proširimo pitanje - kakav bi trebao da bude čovek koji ce da raspolaze našim novcem (od poreza), kome cemo da damo moc da donosi odluke o ratu i miru i ono najvažnije, koji ce kroz obrazovni sistem vaspitavati našu decu (ili im ispirati mozgove) ?
  Kakav bi jednom rečju on trebao da bude ?
  Ako ga opisujemo sa jednom reči, onda je ta reč sigurno - mudar


  Kako ga prepoznati ?


  Koja je to karakteristična osobina pored visoke inteligencije koja ga krasi i nepogrešivo razdvaja od miliona isto tako visoko inteligentnih freak-ova ?


  Razmislite o čemu su pričali i čime su zračili Lao Ce, Buda, Hrist, ....?


  Pričali su o ljubavi i zračili su pozitivne emocije. Znači - visoka inteligencija i najviše moguće emocije su dve stvari po kojima možemo da prepoznamo mudrog čoveka.


 A šta bi onda bila suprotnost tome ?   Suprotnost bi logično bio čovek niske inteligencije koji ispoljava negativne emocije.
 Koja bi za nas bila opasnija suprotnost ? Opasniji bi svakako bio inteligentan čovek koji ispoljava negativne emocije.
  A sada razmislite malo o sledećem pitanju: koja bi bila najopasnija i najpogubnija kombinacija po zajednicu?
  Apsolutno najopasnija i najpogubnija kombinacija bio bi izuzetno inteligentan čovek bez ikakvih emocija. Mozda niste znali ili razmisljali o tome, ali ima i takvih ljudi - kao što daltonista ne raspoznaje boje, on nije u stanju da shvati, oseti ili iskaže bilo kakvu emociju.
  Ovde pričamo o ljudima za koje medicina ima naziv - psihopate.


  Zbog čega sam rekao najopasnija kombinacija?
  Pre svega zato što vam na postavljeno pitanje taj odgovor verovatno uopšte nije ni pao na pamet.    Zbog cega nije?    Zbog predrasuda - normalno pogresnih
  Koja je vasa prva asocijacija na pojam  "psihopata" ?
  Veroatno Hannibal Lector - lik iz filma "Kad jaganjci utihnu"
  Koje su nase predrasude o psihopatama?
   Mi taj pojam vezujemo uz masovne i serijske ubice, mislimo da ih ima jako malo, da se uglavnom svi već nalaze u odgovarajucim ustanovama i da je mala verovatnoća da neki takav lik stigne do visokog položaja u društvu i politici.


   Apsolutno sve pogresno


Samo da napomenem - do informacija koje ću ovde izneti došao sam uglavnom iz sledećih knjiga: "The mask of sanity" Harvey Cleckley" i "Political ponerology" Andrew Lobaczewski.


  Da krenemo od broja psihopata u drustvu. Prema najnovijim istraživanjima (Robert Hare, Martha Stout, Stalekin Trobst, Krioukova, ...) smatra se da ih ima vise od 6% !
  I to, obratite paznju na sledeci podatak: medju ženama jedna na svakih sto, a medju muškarcima jedan na svakih deset. Znači 1% medju ženama i čak 10% medju muškarcima !!
  Od ukupnog broja (6% populacije) veoma mali broj počini neka teža krivična dela.
  Najveća od svih zabluda je da bi tako poremećene ličnosti mogli lako da prepoznamo i samim tim da oni nemaju nikakve šanse da stignu do nekog visokog položaja u politici, biznisu, školstvu,...


  Da li stvarno možemo lako da ih prepoznamo možete da vidite iz sopstvenog iskustva - statistički svaka stota žena i svaki deseti muškarac su psihopate. Koliko ste ih vi prepoznali u vašem okruženju?


 Gore spomenuti Andrew Lobaczewski posvetio je vise decenija proučavajući korene - genezu zla u društvu. U svojoj knjizi je pokazao koliko veliki (normalno poguban) uticaj na društvo ostavlja taj relativno mali broj poremećenih ličnosti.
   Ostatak od 94% normalnih ljudi samo vidi da je nešto strahovito pogrešno na ovoj planeti. I ne videći pravi uzrok sveg tog zla jednostavno misle da je ceo svet poludeo i da u vezi toga ništa ne može da se promeni. I sve to samo zbog toga što nismo u stanju da vidimo srž problema !
   Pre no što pokušamo u najkraćim crtama da se upoznamo sa profilom osobe hendikepirane potpunim nedostatkom emocija, hteo bi nešto važno da napomenem. Osnovna tema ovog bloga su emocije i to pozitivne emocije. Kada pričamo o psihopatama treba da imamo u vidu da se tu radi o genetskom poremećaju i da bi velika greška bila ako bi iz te priče prema njima razvili negativne emocije! Ti ljudi su za svoj poremecaj krivi isto onoliko koliko su krivi Daltonisti za svoj hendikep. U celoj priči najvažnije je da se upoznamo sa ovim socioloskim fenomenom. Eventualno bi mogla da se otvori tema o tome kako bi drustvo trebalo da reaguje - da se na neki način zaštiti (ako je moguće da im se ograniči delovanje na određenim pozicijama kao sto se Daltonisti ograničava pravo na upravljanje motornim vozilom).


     Hajde sada zajedno da probamo da im uđemo u dušu.
     Pokušajte da zamislite,  ako možete, kako niste u stanju da osetite baš nikakvu emociju, a samim tim ne posedujete nešto što se zove savest. Nema osećaja krivice ili žaljenja bez obzira šta učinili. Nema osećaja brige za čovečanstvo, prijatelje, pa čak i za najuže članove porodice.
     Nikada u životu niste osetili ni trunčicu stida bez obzira koliko su sebični, uvredljivi ili nemoralni bili vaši postupci.    Uopšte ne možete da shvatite šta je to žaljenje ili saosećanje prema drugom ljudskom biću.
     Isto tako nikakav osećaj krivice ili stida ne stoji kao prepreka ka ostvarenju vaših najbizarnijih poriva.
     Takvom sklopu ličnosti dodajte sposobnost da prikrije svoju različitost.  Obzirom da sve normalne osobe podrazumevaju da su emocije i savest univerzalne za sva ljudska bića, sakriti činjenicu da ste vi bez savesti i emocija uopšte nije teško.
     "Drugim rečima vi ste potpuno oslobođeni unutrašnjih kočnica i imate neograničenu slobodu da činite što god vam je volja bez griže savesti, a da pri tom spoljnji svet uopšte nije svestan toga." (Martha Stout)
     Kako je Harvey Cleckly rekao - Psihopate su ljudi u svakom pogledu, ali totalno bez duše. Nedostatak duše je od njih načinio ekstremno efikasne mašine.
     I ono što je najinteresantnije - za normalnog čoveka prema soljašnjim manifestacijama oni predstavljaju idealnu sliku svega onoga čemu teži obična normalna osoba.
   
    Šta mislite koja bi bila, da kažem najjača vrlina osobe koja nema nikakvih unutrašnjih kočnica, ne zna šta je stid, kajanje, savest, osećaj krivice?
    Logično - neograničeno samopouzdanje. Dodajte tome činjenicu da oni nikada ne pate od psihoza i neuroza i onda su jasne reči Laure Knight: "Njihova samouverenost deluje kao prirodan magnet za normalnu osobu koja čita knjige o samopomoći, ide na savetovanje kako bi poboljšala komunikaciju sa okolinom i ima osećaj griže savesti i kada recimo samo uzme poslednji kolač sa tacne".
    Nakon više stotina slučajeva sa kojima se susreo u svom profesionalnom radu Harvey Cleckly ih je opisao ovako: Oni su inteligentni, samodopadljivi, samouvereni, šarmantni, arogantni, cinični, pričaju jako puno ali o potpuno nebitnim stvarima i imaju veliki uspeh kod žena.
   Od ranog detinjstva oni razviju sposobnost da prepoznaju druge individue slične sebi i svet im je podeljen na dva dela - "mi" i "oni". Emocije kod "onih vide kao slabost, hendikep i tu "slabost" znaju jako dobro da iskoriste. Sve dok delaju prikriveno pod maskom oni su gospodari situacije.
   Najviše što može da ih pogodi je demaskiranje. Onaj ko to uradi im je najgori neprijatelj i tada se ponašaju kao ranjene zveri u klopci.
  "Takva ličnost na visokom političkom položaju može da dovede do epidemije psihopatologije i kod ljudi koji u osnovi nisu psihopate". (Laura Knight)
   Oni nemaju emocija, ali izgleda kao da se hrane patnjom i negativnim emocijama kod drugih ljudi.
  "Psihopata kao virus u telu napada najslabije -najpodložnije manipulaciji i uvlači ih u začaran krug mržnje, a što onda neminovno vodi užasu i tragediji na širem nivou" (Lobaczewski)


    Sada kad smo se malo upoznali sa profilom ovakvih ljudi zamislimo sebe u sledećoj situaciji -   Ispred sebe  imamo dva čoveka (političara) i treba da se odlučimo za jednog od njih.
    Prvi je, da kažem reinkarnacija Gandija i on vam priča o ljubavi, kako smo svi mi jedno - deo božjeg bića i kako nemamo nikakvog razloga za strah.
    Pored njega je psihopata, koga vi činjenica uopšte niste u stanju da prepoznate, ali zato on vas čita kao knjigu i zna kako sa vama da manipuliše. Kao veoma inteligentan čovek, on vam potpuno smireno i neostrašćeno (setite se na tren lika Hanibala Lektora) objašnjava da to što priča Gandi sigurno lepo zvuči, ali da je potpuno neprimenljivo u stvarnom životu.
    Objasniće vam kako ste u opasnosti i ugroženi od pripadnika druge nacije, ili od pripadnika druge religije, ili međunarodnog terorizma, ili iluminata, ili vanzemaljaca, ili ......., a sve u zavisnosti od toga kako će da proceni vaš profil i vaše fobije.
   
     Posmatrajući njih dvojcu, koga bi vi izabrali ?
     Kome bi od njih dvojce ostavili odrešene ruke da donosi odluke o ratu i miru ?
     Kome bi prepustili da kroji obrazovni sistem i vaspitava vašu decu ?


     " Sve se svodi na izbor između straha i ljubavi. Gledajući očima straha ti želiš da staviš veće katance na svoja vrata, da se naoružaš i izoluješ od sveta . Gledajucu očima ljubavi, umesto toga, videćeš sve nas kao deo jednoga"  Bill Hicks


     Ljubav ili strah ?


     Koji je vaš izbor ?


     Možete da odaberete strah i mržnju mnogo lakše nego ljubav.      Izbor je veliki.   Političari vam nude strah od terorizma, sveštenici strah od boga i "krivovernika", nacionalisti strah i mržnju prema drugim nacijama, ....
     Za bilo koju opciju da se odlučite u svakoj varijanti će te sačekati jedan psihopata koji će podržati i opravdati tvoje strahove.   
    Ali vi ćete možda reći: " Ma daj, ja sam iznad svih tih gluposti, vidim ja jasno o čemu se ovde radi i kuda sve to vodi. Ujedinjenje Evrope, globalizacija, INDECT, SOPA, PIPA, GMO, sve je to u stvari put ka ostvarenju novog totalitarnog režima"
   I ti si izabrao strah.  I za tvoj strah će sigurno da se nađe neki psihopata, koga ti definitivno nećeš biti u stanju da prepoznaš, koji na sve to gleda potpuno isto kao i ti, inteligentan je i jasno vidi šta dalje.
  A šta dalje ? Koji je sledeći korak nakon sprovođenja totalitarnog režima ? Sledeći korak je rušenje istog - normalno u krvi.


   I tako u krug.  Kroz celu ljudsku istoriju psihopate nas vrte u večitom krugu patnje. Ta patnja koju iniciraju u svetu im je kao duševna hrana.  Mi ih u datom trenutku vidimo samo među onima koji su na vlasti, a uopšte nismo svesni da ih ima svugde - i u vlasti i među onima koji tu istu vlast ruše i da samo čekaju priliku da proizvedu patnju i da se s njom nahrane.


    Ljubav ili strah, mudar čovek ili psihopata ?
  
    Ono što odaberemo to ćemo i privući. Od naših emocija, od onoga što nam je u srcu zavisi da li ćemo privući psihopatu ili mudrog čoveka.
    Ako imate strah u srcu onda će inteligentan psihopata koji podržava vaše strahove, za vas biti mudar čovek, a mudrog čoveka ispred vašeg nosa vi nećete ni prepoznati.   Što će reći - da bi se mudar čovek pojavio potrebno je prvo pripremiti teren.    Ko ?     Nema ko drugi nego mi.   Kako?   Iskljucivo, jedino i samo sa pozitivnim emocijama.Kada u našim srcima bude samo ljubav, kada mi budemo spremni, on će se sam pojaviti.


    Znači emocije su i jedina stvar uz pomoć koje možete da napravite razliku izmedju mudrog čoveka i psihopate. Ljubav ili imaš ili nemaš. Ljubav nikako ne možeš da isfoliraš, za nekoga da je imaš, a za drugoga ne. Ako je imaš, onda u srcu imaš mesta samo za nju i imaš je za sve.
   Nisam religiozan ni najmanje, ali mi sve-jedno uvek kao prva asocijacija na reč - ljubav, dolaze Hristove reči sa krsta: "Oprosti im bože, ne znaju šta rade". To je pravi primer za srce puno ljubavi, bez i jedne trunke mržnje.
   Ali šta ako nam se zalomi neki negativan lik ili pojava ?


  Pa ništa - "its just a ride"  (opet Hicks :))    Nismo izašli iz raja i ovde došli da bi uživali, već da bi nešto naučili - zato i postoje iskušenja. S druge strane nismo došli ni da bi samo patili, već da uz pomoć znanja koje smo stekli učinimo ovaj svet lepšim no što jest 
  A na nedaće treba gledati kao na prolazne nepogode. Ugledajmo se na mornara koji je stekao mudrost nakon bezbrojnih oluja. On se ne ljuti i ne plaši je se. On zna da je oluja samo još jedno iskušenje koje će da ga ojača i koje će da pojača ukus sreće, radosti i slobode koji ce da uslede.


   I na kraju mislim da možemo da kažemo da smo uspeli da potvrdimo hipotezu sa početka bloga, da su emocije najvažniji pokazatelj u proceni političara.
   Pored toga u celoj ovoj priči došli smo do jednog važnijeg zaključka: Da bi čovek mogao da procenjuje političare na osnovu emocija, neophodno je da u svom srcu i sam gaji najviše moguće emocije !
  
  To je u stvari prvi i osnovni korak - naše emocije. Jedina stvar na koju možemo da utičemo i koju možemo da promenimo i jedina stvar uz pomoć koje možemo da učinimo ovaj svet lepšim nego što je sada.


  Ne verujete ?


  Pokušajte da zamislite,        ako možete

  Ovde sam ukratko rekao nesto o jednom sociološkom fenomenu o kom se tako reći ništa ne zna, pa je samim tim još pogubniji po zajednicu
  Ponoviću stoga još jednom naslov i autora knjige u kojoj je ta tema obrađena s puno više detalja:


   Andrew Lobaczewski    POLITICAL PONEROLOGY     A science on the nature of evil adjusted for political purposes


Druga knjiga se bavi uopšteno problemom psihopatologije


   Harvey Cleckley     THE MASK OF SANITY


Obe knjige možete pronaci na internetu u PDF-u