Izgleda da mi već sada možemo da naslutimo uzrok koji može dovesti do urušavanja naše civilizacije.
Eksponencijalni rast i ljudska intuicija
Krajem šezdesetih godina prošlog veka Albert Bartlett je na svojim predavanjima često ponavljao da je najveći nedostatak ljudske vrste naša nesposobnost da razumemo eksponencijalni rast. Mnoge od najvažnijih promena koje oblikuju naše živote odvijaju se upravo na taj način. Kada promene vidimo linearno, a one se odvijaju eksponencijalno, vrlo lako možemo da potcenimo njihovu snagu i posledice.
Od tada je prošlo gotovo šest decenija i danas, sa ove vremenske distance, mnogo jasnije možemo da sagledamo na šta je Bartlett upozoravao.
Većina nas zna kako izgleda grafikon eksponencijalne funkcije: dugo deluje gotovo ravno, kao da se ništa posebno ne događa, a zatim u relativno kratkom periodu naglo promeni pravac i počinje da raste ogromnom brzinom. Upravo taj trenutak prelaska iz prividne stabilnosti u eksplozivan rast najčešće zbunjuje ljudsku intuiciju.
Onda kada je Bartlett počeo o tome da priča, promene možda nisu bile bas toliko vidljive. Nalazili smo se, donekle još ispod radara, i nije mnogo ni čudno što ljudi na intenzitet promene koji sledi nisu obraćali mnogo pažnje.
Šta podaci pokazuju od tada do danas?
Dovoljno je da pogledamo nekoliko važnih pokazatelja iz perioda od tada do danas i slika postaje znatno jasnija.
Broj stanovnika
Najstariji poznati fosili Homo sapiensa stari su oko 300.000 godina. Tokom gotovo čitave te istorije broj ljudi na planeti rastao je relativno sporo i do kraja šezdesetih godina prošlog veka dostigao je približno 3,6 milijardi. Zatim je za svega 56 godina porastao za dodatnih 4,7 milijardi i stigao do oko 8,3 milijarde ljudi.
Ako bismo svih 300.000 godina postojanja naše vrste sabili u jedan jedini dan od 24 sata, tada bi poslednjih 56 godina trajalo svega oko 16 sekundi.
Drugim rečnim, tokom prvih 23 sata, 59 minuta i 44 sekunde čovečanstvo je stiglo do 3,6 milijardi ljudi. Zatim je u poslednjih 16 sekundi broj stanovnika porastao na više od 8 milijardi.
Potrošnja resursa
Međutim, nije porastao samo broj ljudi. Tokom tih simbolnih 16 sekundi eksplodirala je i potrošnja resursa. Potrošnja energije je višestruko uvećana, broj računara, klima-uređaja i drugih uređaja po stanovniku naglo je porastao, a broj motornih vozila na planeti povećao se približno šest puta!
Istovremeno rastu koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi, svake godine nestaju milioni hektara šuma, a prosečna veličina populacija praćenih divljih kičmenjaka opala je za približno 70 procenata. Posmatrano zajedno, ovi podaci pokazuju da rast nije zahvatio samo ekonomiju i broj stanovnika, već i naš uticaj na planetu.
Misaoni eksperiment: posmatrač iz druge civilizacije
Hajde sada da napravimo jedan misaoni eksperiment.
Zamislite posmatrača koji dolazi iz tehnološki daleko naprednije civilizacije i koji može da sagleda čitavu istoriju Zemlje kao jednu celinu. Posmatra razvoj života, nastanak ljudske civilizacije i događaje koji su doveli do današnjeg trenutka. Iz njegove perspektive bilo bi teško ne primetiti da se čovečanstvo nalazi na putanji koja vodi ka ozbiljnoj krizi.
Do kakvog bi zaključka došao takav posmatrač?
Da li bi kao glavni problem prepoznao eksponencijalnu funkciju?
Verovatno ne.
Verovatno bi zaključio da najveća opasnost ne dolazi iz eksponencijalne funkcije, već iz načina na koji razmišljamo.
Najveća opasnost za ovu civilizaciju jeste paradigma koja oblikuje naše poglede na svet. Ona nas navodi da postojeće obrasce ponašanja doživljavamo kao prirodne i neizbežne, čak i kada postaje očigledno da proizvode probleme koje više ne možemo da kontrolišemo.
Čak i za postupke koji nas dugoročno vode u pogrešnom smeru uspevamo da pronađemo razumna objašnjenja i opravdanja.
Ekonomija koja podstiče sukob
Relativno skoro je preneta izjava direktora Mercedes-Benz Group (Ola Källenius), da kompanija razmatra mogućnost ulaska u vojnu/namensku industriju. Slične najave pojavile su se i iz Boscha.
Ubedjen sam da bi vaš komentar na to bio ovakav:
„Pa vidiš kako Kinezi osvajaju automobilsko tržište, a ti ljudi u Mercedesu moraju da rade, fabrike moraju da proizvode, investicije moraju da se isplate."
Istovremeno, vojni budžeti širom Zapada rastu iz godine u godinu. U Evropskoj uniji izdvajanja za odbranu značajno su povećana u odnosu na period od pre nekoliko godina, dok su zemlje NATO saveza tokom poslednje decenije više nego udvostručile ukupnu vojnu potrošnju.
Posmatrano iz ugla ekonomije, to znači nove fabrike, nove ugovore, nova radna mesta i novu proizvodnju.
Ali tu dolazimo do neprijatnog pitanja.
Ako ogromni resursi odlaze u proizvodnju vojne opreme, šta je krajnja svrha te proizvodnje?
Iz perspektive sistema, proizvodnja koja se nikada ne koristi predstavlja trošak. Zato se nameće pitanje: da li rast vojne industrije dugoročno podstiče i logiku stalnog održavanja sukoba?
Broj ratova na planeti raste gotovo kontinuirano; 2024. i 2025. smatraju se među najnestabilnijim godinama od završetka hladnog rata.
Šta je danas tema koja zaokuplja pažnju većine ljudi?
Ako imate dete ili unuče školskog uzrasta, mogao bi da se kladim da je sada jedna od vaših najvećih briga - da li će kada završe srednju školu i fakultet, sutra, zanimanje za koje se školuju uopšte postojati?
E, pa odmah mogu da vas „ohrabrim": ne morate uopšte da brinete zbog toga, stvari već idu svojim tokom.
Da bi ovaj ovakav sistem mogao da opstane, da bi se opravdala sve veća izdvajanja za vojsku i otvaranje novih fabrika oružja, pokrenuće se nova ratna žarišta. Balkan je, to dobro znamo, oduvek bio pogodno tlo za tako nešto.
Znači deca vam neće ostati nezaposlena. U takvom scenariju, žene mogu biti uposlene u vojnim fabrikama, a muškarci poslati na front da se mlate izmedju sebe.
Paradoks ljudske vrste
„We have the technological power, the engineering skills to save our planet, to cure disease, to feed the hungry, to end war; but we lack the intellectual vision, the ability to change our minds." — Terence McKenna (1946–2000)
Posmatrač iz našeg misaonog eksperimenta verovatno bi primetio da ekonomija nije jedini problem.
Video bi vrstu koja raspolaže ogromnim znanjem i tehnološkom moći, ali koja se i dalje deli na međusobno suprotstavljene grupe. Deo paradigme su i usadjeni programi nacije, religije i raznorazne ideologije i oni postaju važniji od osećaja pripadnosti zajedničkoj ljudskoj vrsti.
Iz njegove perspektive deluje paradoksalno da život na toj planeti, umesto da bude kao u raju, oni ga pretvaraju u pakao.
DA LI POSTOJE REŠENJA ZA OVAKVU SITUACIJU?
Rešenja sigurno postoje, ali ako problem posmatramo u ovim okvirima, ona moraju da budu radikalna, a radikalna rešenja su uglavnom i krajnje jednostavna.
Pre 12 godina na ovom blogu napisao sam tekst pod nazivom „Nezaposlenost kao rešenje". Na početku sam citirao Buckminster Fullera, koji je još pre više od pola veka ukazivao na ideju da je insistiranje na obavezi rada kao uslovu za egzistenciju potpuno zastareo koncept.
Buckminster Fuller je tvrdio da je postojeći sistem dugoročno neodrživ, i to u vremenu kada nisu postojali ni internet, ni mobilni telefoni, ni današnje tehnologije koje danas uzimamo zdravo za gotovo.
Danas bi se moglo reći da bi takva ideja trebalo da bude očiglednija nego ikada.
Ali pitanje je: da li zaista jeste?
Ispod toga sam napisao ovo:
„Ako u gugl probate da ubacite pojam: 'rešenje za nezaposlenost' dobićete milione rezultata, dok za 'nezaposlenost kao rešenje' — ni jedan jedini (bar ja nisam u tome uspeo). Pitanje je da li je sama ideja zaista toliko apsurdna koliko se na prvi pogled čini."
Nekada su za takvu pretragu bili dovoljni pretraživači poput Google-a, dok danas imamo sisteme veštačke inteligencije koji brzo daju strukturisane odgovore.
Kada sam veštačkoj inteligenciji postavio pitanje o nezaposlenosti kao potencijalnom rešenju, dobio sam ovaj odgovor:
"Nezaposlenost ne može biti rešenje jer vodi do siromaštva, stresa i lošeg zdravlja. Ona takođe šteti ekonomiji cele države. Umesto nezaposlenosti, stvarna rešenja su edukacija, učenje novih veština, Nacionalna služba za zapošljavanje i podrška za pokretanje sopstvenog posla."
I eto, šta reći na to?
„It's as if someone were out there making up pointless jobs just for the sake of keeping us all working. And here, precisely, lies the mystery,... this is precisely what is not supposed to happen." — David Graeber
NEZAPOSLENOST KAO REŠENJE — ZA ŠTA?
U tom ranijem tekstu sam postavio pitanje: do čega bi došlo ukoliko bi nezaposlenost postavili kao glavni cilj, a ne kao problem? Šta bi sve trebali da učinimo da bi smanjili broj radnika, doktora, farmaceuta, policajaca, vojnika... i šta bi dobili sa tim.
Neću ponovo da razvijam tu celu priču, ali eto — sami sebi postavite to pitanje i videćete do kog odgovora ćete doći.
Normalno, da bi se u tako nešto krenulo, prvo bi morali da pokrenemo neku od ideja: UBI (Unconditional Basic Income), Venus Project ili nešto treće.
DA LI SU NAM DANI ODBROJANI?
Deceniju nakon Pariskog sporazuma, 2025. je bila među tri najtoplije godine ikada, uz rekordne emisije fosilnih goriva i istorijski minimum arktičkog leda. U analizi Reutersa pod naslovom "Climate crossroads: a decade after the Paris Agreement", navodi se da pri sadašnjem nivou emisija svetu ostaje približno još četiri godine da reaguje ukoliko želi da zadrži zagrevanje ispod granice od 1,5°C.
Naučnici nisu izabrali granicu od 1,5°C zato što se iza nje završava svet. Izabrali su je zato što iznad nje naglo raste rizik da pokrenemo procese koje više nećemo moći da zaustavimo: topljenje velikih ledenih pokrivača, odmrzavanje permafrosta, kolaps koralnih grebena i poremećaje ključnih okeanskih struja.
Znači, ceo „manevarski prostor" nam se sveo samo na par godina!
DA LI MOŽEMO NESTO DA URADIMO?
Da, možemo.
Najveći ekološki eksperiment u istoriji dogodio se slučajno tokom korone. Planeta je pokazala da se može oporavljati brže nego što smo verovali, a čovečanstvo je dobilo retku priliku da vidi koliki trag ostavlja za sobom.
Pred nama, pojednostavljeno rečeno, stoje dva puta.
Prvi put je put ka ambisu:
-sve intenzivnija trka za rastom
-sve veći pritisak na prirodne resurse i ljude koji najveći deo života provode radajući besmislene poslove
-sada sve više i u rovovima na bojnom polju
-samo da bi održavali u životu poguban i odavno prevazidjen sistem.
Drugi pravac je da ukocimo, da se zaustavimo, da tehnološki napredak iskoristimo za povećanje slobode.
Drugi pravac je društvo u kojem ljudi koriste vreme da razvijaju svoje talente, da stvaraju, istražuju, uče i bave se onim u čemu zaista pronalaze smisao, u čemu uživaju i sa čim bi doprineli još ubrzanijem napretku civilizacije. Ovako razvijena tehnologija, a sada i AI, nam danas pružaju više mogućnosti za takav svet nego ikada ranije.
ZAKLJUČAK: OD VAS ZAVISI
Sad na kraju da vas pitam nešto: imate li vi decu ili možda već i unuke?
Da li vam svi ovi podaci uopšte znače nešto?
E, pa ako imate i ako vam ti podaci nešto znače, onda znajte da od vas, bas vas, zavisi kako će se stvari dalje odvijati i kojim putem ćemo krenuti.
Ovo je pomenuti tekst iz 2014 godine: Nezaposlenost kao resenje
Kao što je Bill Hicks gore rekao, mnogo toga se svodi na izbor između straha i ljubavi. Ako svet posmatramo isključivo kroz strah, vrlo lako ćemo zaključiti da je sve izgubljeno.
Upravo zato su važni šira percepcija stvarnosti i sposobnost upravljanja sopstvenim mislima i emocijama.
Relativno skoro sam na blogu napisao nekoliko tekstova o zdravlju, pa za one koje ova tema zanima ostavljam link ka jednom od njih: Kontrola uma
Нема коментара:
Постави коментар