Secanje na Sanju Vujisic

Sanja je moja drugarica iz osnovne škole. Interesantna je stvar to da je u prva četri razreda takoreci uopšte nisam ni primecivao. Znate ono, dečaci se igraju samo sa dečacima, devojčice sa devojčicama.
Tek smo u petom počeli malo da se družimo, a u šestom smo vec sedeli u istoj klupi.
I to je bilo to.
Na samom početku sedmog razreda ja sam se preselio na Novi Beograd.

Bilo je to tačno pre 50 godina.

Preseliti se tada sa Vračara na Novi Beograd, uopšte nije bilo isto kao kada bi se sada preselili iz Beograda u neki grad, recimo na Novom Zelandu.
Mi u stanu na Novom Beogradu tada nismo imali čak ni telefon, uveli smo ga tek nakon nekoliko godina.
Sada, ljudi kad odu na svemirsku stanicu imaju i dalje kontakt sa svojima. Prelazak sa Vračara na Novi Beograd je onda značio prekid veza, kao da ste otišli na pusto ostrvo ili ste se zavukli u pecinu na Himalajima.

Pre nekih desetak godina sretnem Saleta, druga koji je išao sa nama u razred i koji je ostao u starom kraju.

To je bio prvi susret posle 40 godina. U razgovoru ga pitam za staro društvo, normalno i za Sanju.
Reče mi da je Sanja posle fakulteta odmah otišla u Italiju i živela tamo neko vreme. Vratila se u Beograd i sada radi kao sportski novinar.
TV jako malo gledam, emisije o sportu baš nikada, tako da je mnogo veca šansa da Sanju slučajno sretnem na ulici nego da je vidim na TV ekranu

I tako prodjoše silne godine u nizu, a meni juče, ne znam stvarno zašto, dodje Sanja,.... onako u mislima.
Pade mi na pamet da je potražim preko gugla. Znam da je mala verovatnoca da je tako pronadjem, verovatno nosi drugo prezime, ali opet - ništa me ne košta.

Ukucam - Sanja Vujisic novinarka i,.... pop, pojaviše mi se Sanjine fotografije i više članaka u nizu.

Čoveče, pa da li je moguce, Sanja je izgleda zadržala devojačko prezime ili možda nikada nije ni bila udata.

Sa fotografija sam je odmah prepoznao po onom po čemu je najviše pamtim,... još uvek i to nakon pola veka - po osmehu.
To je bio osmeh koji mi je ostao urezan duboko u secanje, onaj široki osmeh koji je stalno bio na njenom licu.

Kliknem i otvorim jedan članak.
Prva rečenica tu, kao i u svim ostalim tekstovima ide ovako: Dugogodišnja novinarka Sportske redakcije RTS-a Sanja Vujisić preminula je danas u Beogradu u 56. godini posle duge i teške bolesti.

Auh,... ...auh,... ...auh,..

Vreme je ništa. Vreme stvarno nije ništa. To me je tako drmnulo, kao da smo zajedno bili pre samo 5 dana, a ne pre pola veka i kao da se to Sanji desilo u tom trenutku, a ne pre 6 godina.

Sanja je zapravo i sada još uvek živa, u mislima svih nas koji smo imali tu srecu da nam se bar jedanim delom putevi spoje.

I ja tačno znam da ce Sanja biti medju svim onim dragim ljudima koji ce me dočekati kolko vec sutra,... u sabirnom centru :)

Mogli sa Golije

Kažu da je planina Golija puna iznenađenja i skrivenih lepota. Lovci iz Novog Pazara su tamo već iskusili i jedno i drugo. Ipak, najveće iznenađenje koje su doživeli bilo je kada su na Goliji pronašli dečaka, starog možda 5-6 godina, koji je tamo živeo i koga su odgojile divlje životinje.
Dečaka su odveli u Novi Pazar i odmah su mu dali ime - Mogli.

Mogli je izgleda bio veoma inteligentan. Naučili su ga da govori i on se vrlo brzo priključio svojim vršnjacima.

Međutim, među svima njima, jedino bi za Moglija mogli da kazemo da je imao realniju predstavu o stvarnosti; sva ostala deca su živela u nekom svetu negativnih iluzija. Neko ih je tu uvukao i drži ih sa određenim razlogom.
Kako ih je uvukao? Tako što im je u svest usadio program da nisu isti, niti će ikada biti kao druga deca koja pripadaju drugoj naciji ili religiji.

I Moglijeva mama je možda bila Srpkinja, možda Albanka, Muslimanka, Crnogorka, ...; on to nije znao, a nije ni imao nikakve predstave o tome. Nije bio zadojen i bio je potpuno čist. Svu decu oko sebe, a bilo je tu Srba, Muslimana, Albanaca, Roma, ... on je gledao potpuno isto.


Pozitivni Egoizam


Andrej Kurpatov je dosta pisao o tome, kako ga je on nazvao - pozitivnom egoizmu. Ako se na egoizam ne gleda iz ugla morala, već sa stanovišta zdravog razuma, potpuno je jasno da čoveku nikako ne može biti dobro ako je ljudima oko njega loše. Normalan čovek može biti srećan samo u okruženju srećnih ljudi i stoga pravi egoizam podrazumeva želju da pomognemo i svima drugima oko sebe da budu srećni.

Sada dolazi onaj interesantniji deo. Kurpatov je pisao da su naučnici primetili interesantne stvari u ponašanju životinja koje žive u čoporu. Čak i životinja oseća da mu se, da tako kažem, isplati da prema ostalim članovima čopora bude dobar, jer će onda i oni biti dobri prema njemu. S druge strane, jači član čopora instinktivno doživljava pozitivne emocije dok gleda slabijeg kako od njega nešto traži.
On inace nikada sa drugima ne bi podelio svoju hranu. Na to može da ga natera samo zadovoljstvo izazvano ponašanjem onoga koji nešto traži. Znači, ovaj refleks je jači od refleksa gladi, a i od refleksa vlasništva!

Dakle sve to je nešto što je Mogli doneo sa sobom iz sredine u kojoj je do tada rastao, svest da treba biti dobar prema svim drugim članovima čopora.
To je nešto što je cak i kod životinja u čoporu urođeno.

A kako stvari stoje sa čovekom (inteligentnim bićem) u ovom trenutku na ovoj planeti?

Plovite na kruzeru na kom ima još 1000 ljudi sa svih strana ove planete. Kruzer doživi brodolom i svi vi se nađete zajedno na pustom ostrvu. Kako će se ljudi organizovati?
Hoćete li se ponašati isto onako kako se ponašaju životinje u čoporu ili će odmah međusobno krenuti da se kolju Palestinci i Jevreji, Srbi i Albanci, katolici i protestanti, šiti i suniti,...

Ako imate makar i trunkicu mudrosti, ponašaćete se isto onako kako bi se Mogli ponašao.

E pa ova planeta na kojoj zivimo je jedno baš takvo ostrvo.



Ima li izlaza iz ove ludnice?


Tamo negde pocetkom devedesetih iz ortopedskog zavoda Rudo sam povezao devetnaestogodisnjeg mladica, koji je inace iz Skoplja. Decko je otisao na odsluzenje vojnog roka u JNA bas u vreme kada su se vodili sukobi u Hrvatskoj.
Mladic iz Makedonije je na ratistu ostao bez obe noge i to u sukobu izmedju Srba i Hrvata. Zvuci tragicno, ali nista manje tragicna nije sudbina i svih ostalih mladica koji su prosli kroz taj poakao, sa laksim ili tezim posledicama.
To je nesto sto se desavalo jos pre tri decenije, a da li se bilo sta promenilo od tada?

Nista, bas nista i dalje smo u istoj ludnici. Mi sada Palestinskoj deci govorimo da je samo mrtav Izraelac dobar Izraelac i Izraelskoj deci, da je samo mrtav Palestinac dobar Palestinac.

I to nije nešto što se dešava samo u Izraelu.
Nekome tamo je ocigledno u interesu da od nase dece stvori "velike patriote" i vojnike koji će sutra bez oklevanja uzeti puške u ruke i krenuti u borbu protiv onih s druge strane,.... a mi im svesrdno u tome pomazemo. Svoju decu punimo sa mrznjom i otrovom i tako ih spremamo za klanicu.
I šta onda tu mi možemo da uradimo?

Da li mozda da im sve izbrišemo iz uma i pretvorimo ih u Moglije i Moglice i da mozda ne znaju ništa od onoga što su nam recimo radili ovi i oni tokom istorije?

Ne, baš i trebaju sve to da znaju, ali pre svega treba da ih naučimo da moraju da budu ljudi. I onda prvo da im kažemo šta su to mozda bas njihovi preci radili drugima (iako o tome i sami malo znamo, kao sto i ostali malo znaju sta su njihovi radili). Ako ne želiš da tvoje dete bude puno otrova i mržnje i ako na to gledamo sa stanovišta zdravog razuma, valda je to ono sto bi prvo trebali da cuju. Da li to ima logike? Razmislite malo o tome.

I gde dete tako nešto može da čuje? Na jednom jedinom mestu - u porodici koja je sada možda jedina preostala zdrava oaza. Preko medija i u školi je to nemoguće. Od onih koji su stavili šapu na medije i obrazovanje, te stvari sigurno neće čuti. Njima baš trebaju deca koja su puna otrova i mržnje, jer takvi predstavljaju daleko zgodniji materijal za manipulaciju.

Znaci sudbina cele ove civilizacije sada lezi na porodici. Mozemo da pocnemo svi redom izmedju sebe da se koljemo ili da prizovemo zdrav razum, pocnemo sami sebi da postavljamo neka pitanja i kada dodjemo do odgovora, onda svoju decu da povedemo na pravi put.

Nešto drugačiji pogled na zdravlje - o bitnim stvarima I dezinformacijama

Već u naslovu sam želeo da skrenem pažnju na jedan bitan aspekt - u pričama o zdravlju često nedostaju ključni podaci, ili se (sto je još gore) pridaje veliki značaj manje bitnim stvarima, dok ono što je suštinski važno često ostaje neizrečeno.
Hajde da započnemo priču s onim što ja smatram najvažnijim. Dve stvari na koje treba posebno obratiti pažnju su 1- um i 2- testosteron.


UM


"Za onoga ko je ovladao umom, um će biti najbolji prijatelj, ali za onoga ko to nije učinio, um će ostati najveći neprijatelj." - Bhagavad Gita


Kada kazem um, jasno je da mislim na kontrolu uma , i, verovali ili ne, u tome vaša inteligencija i životne okolnosti uopšte nisu mnogo bitni.
U prethodnim tekstovima sam već spomenuo Alistera Campbela i Viktor Frankla nekoliko puta.
S jedne strane, imamo natprosečno inteligentnog čoveka koji je postigao izvanredne uspehe u svim sferama života, bez ikakvih trauma i racionalnih razloga za depresiju (koju leči već decenijama). S druge strane, imamo čoveka koji je prošao kroz 3,5 godine pakla u Aušvicu, jednom od najvećih ljudskih iskušenja u istoriji civilizacije, a bez ozbiljnijih mentalnih problema.
Viktor Frankl je odmah po izlasku iz koncentracionog logora za samo 7 dana napisao knjigu - "Čovekova Potraga Za Svrhom."

Ako inteligencija i životne okolnosti nisu ključne, šta onda određuje kontrolu uma, ili, s druge strane, šta nas koči u tome?


Oglav


Oglav je deo konjske opreme koji se postavlja konju na glavu, ograničavajući mu vid da vidi samo uski deo puta ispred sebe.

Većina ljudi u ovoj civilizaciji nosi svoj nevidljivi oglav.
Kako možete prepoznati da li neko nosi oglav ili ne?

Najpouzdanije se to može videti kroz količinu nezadovoljstva s postojećom stvarnošću.
Što je pogled na stvarnost uži, ona izgleda tamnija. Kod ostalih ljudi ti ces videti samo ono sto ocenjujes kao negativno, jesces se zbog toga sto je Vucic ponovo prosao na izborima, ma gde god da pogledas videces ludilo u ljudskom ponasanju i ko zna sta sve jos. Rekao bih da većina stanovnika ove planete spada u tu grupu.

S druge strane, kada bismo skinuli taj nevidljivi oglav, stvarnost bi se prikazala u potpuno drugačijem svetlu. Iz te nove, šire perspektive, ono što trenutno vidimo kao loše dobilo bi neki smisao.

Max Planck, dobitnik Nobelove nagrade iz fizike, pri kraju svog života je rekao da iza svega ovoga što se dešava stoji neki svestan, inteligentan um. To bi trebalo biti polazište za proširivanje percepcije stvarnosti - svest da je sve ovo deo režije i da sve što se dešava ima svoju određenu svrhu.

Kada čitate knjigu ili gledate pozorišnu predstavu, susrećete se s dobrim i lošim likovima i događajima. Sve što je loše ima svoju funkciju i važnost za samu radnju.
Ako biste izlaskom iz pozorišta upali u depresiju zbog toga što se radnja odvija tako kako se odvija, ljudi bi pomislili da ste "zreli za Lazu."

I sada, ako bi krenuli od toga da je ona premisa koju je izrekao Max Planck tacna, onda bi bez ikakve sumnje za sve one koji non stop samo kukaju zbog toga sto su nezadovoljni postojecom rezijom/stvarnoscu, mogli komotno da kazemo da su zreli za Lazu :) .

U ovoj VR terapiji (život nekako vidim kao VR terapiju), naš osnovni zadatak nije da kukamo zbog toga kako je predstava režirana, već da radimo na razumevanju razloga zašto je tako režirana. Predstava u VR terapiji režirana je da izazove određenu reakciju u nama, a mi imamo moć nad tom reakcijom.
Unutar terapije zelimo da poboljsamo i neke spoljne stvari, ali to je nesto sto je potpuno sekundarno. Primarno je da radis na svojoj unutarnjoj energiji/emocijama i onoga trenutka kada tu dodje do promene, do promene ce doci i u predstavi koja je deo VR terapije.


Skidanje oglava


U ovoj "razvijenoj" civilizaciji samo prosirenje percepcije predstavlja poseban izazov. Nase drustvo se trudi da ti pogled jos vise suzi i da te sto vise drzi u tami.
U temi - DEPRESIJA - GDE LEŽI KOREN I IMA LI LEKA ? sam pisao o tome da u nekim izolovanim "zaostalim" ljudskim zajednicama rec depresija uopste nije ni postojala. U našoj "naprednoj" civilizaciji, suočavanje s takvim problemima i traženje pomoći često znači da ćeš dobiti recept za pilule koje samo ublažavaju simptome i koje ćeš možda morati piti do kraja života.
Verovatnoca da ti neko makar bar spomene studije odradjene na John Hopkins univerzitetu u vezi korišcenja psilocibina u lečenju od teških oblika depresije je takoreci ravna nuli.

Covek stoga mora sam da skuplja informacije i nacine na koji bi mogao da bar malo razmakne ovaj oglav koji nosi. Za pocetak moze malo da istrazi o hipnotickoj regresiji u prosle zivote i u zivot izmedju dva zivota i o studijama koje su radjene sa koriscenjem entheogena sa pacijentima obolelim od kancera (link) ili onih koji su leceni od tezih oblika depresije (link)


TESTOSTERON


Sada prelazimo na drugi deo priče - telesno zdravlje. Na pocetku ću se fokusirati na jednu popularnu temu - telesna masa, kako skinuti kilograme i održavati željenu kilažu.

Upravo u toj priči možda najjasnije dolazi do izražaja velika zabluda u fokusiranju pažnje na nešto manje važno (hrana), dok ono što je zapravo najvažnije (hormoni) gotovo da se uopste ni ne spominje.

Ako u nekom razgovoru pomenete ljude koji mogu da jedu šta god požele a da se pri tom ne ugoje, veliki "stručnjaci" obično samo kratko kažu - to je zbog njihovog metabolizma i tu se priča završava.
Međutim, niko se ne upušta u istraživanje razloga zašto je njihov metabolizam takav i šta drugi ljudi mogu preduzeti kako bi postigli slične rezultate.

Već duže vreme ukazujem na to da je visok nivo testosterona (unutar granica!) stotinu puta važniji od toga šta jedete i koliko jedete. Sada, u decembru, pružila nam se prilika da tu svoju hipotezu stavimo na ozbiljan test.

Otišli smo u Hurgadu na 7 dana s all-inclusive uslugom (ceo aranžman je bio 3 puta jeftiniji od samo prenoćišta u hotelu sa 4* na Kopaoniku). Naš zadatak (bio sam sa suprugom) bio je da unesemo daleko veću količinu hrane od uobicajenog.
U hotelu smo imali 3 obroka (sa izobiljem slatkiša :) ) i u okviru jednog obroka sam više puta uneo istu, ako ne i veću, količinu hrane nego što inače pojedem kod kuće za ceo dan (kod kuće obično imam dva obroka tokom dana).

Prvo jutro nakon povratka stao sam na vagu i odmah potom otišao u laboratoriju.

Laboratorijski rezultati su sledeći (u zagradi su referentne vrednosti):

Glukoza: 4.09 (4 - 6.4)
Holesterol: 4.86 (3.9 - 5.2)
Testosteron: 21 (6.68 - 25.7 nmol/L)
Vaga je pokazala da sam se za tih 7 dana ugojio čitavih 100 grama.

Zorica nije išla u laboratoriju, ali joj je vaga pokazala razliku od možda 200 - 300 grama. Osim jutarnjeg trčanja, tokom dana je imala sve aktivnosti isto koje i ja.

Cela ova priča se odnosi kako na muškarce, tako i na žene, a sada dolazimo do sledećeg važnog pitanja:


Kako povecati nivo testosterona?


Odgovor na to pitanje je jasan - aktivnošću.

Znate da ja već decenijama trčim, pa zašto onda nisam na samom početku priče rekao da je jedna od najvažnijih stvari za zdravlje upravo trčanje? Zato što bi to bila dezinformacija i čisto dovođenje u zabludu.

Iz takve tvrdnje bi čovek po logici stvari trebao izvući zaključak - što više trčim, to ću biti zdraviji.

Da li je zaista tako?
Da li maratonci imaju najjači imunološki sistem? U to baš nisam siguran. Prva žrtva kovida u Italiji, ako se sećate, bio je upravo maratonac.
Čačkajući malo po internetu o trčanju i testosteronu, izvukao sam podatak da trčanjem na duge staze testosteron opada.

Koje su onda aktivnosti dobre za podizanje testosterona?

Ukupno tri:

1. umeren kardio (trcanje, bicikl, plivanje,...)
2. vežbe snage (isto umereno)
3. za treću znate već sami koja aktivnost podiže nivo testosterona, da ne pričam sada I o tome, ali u svakom slučaju to je nešto veoma važno i to podjednako i za muškarce i za žene.


Uticaj testosterona na celokupno zdravlje


Gore je bilo reči samo o telesnoj težini, a od svih hormona, testosteron ima najviše uticaja na naše celokupno zdravlje. Pored regulacije mišićne mase i snage, pomaže kod rasta i jačanja kostiju, poboljšava raspoloženje i kognitivne funkcije. Njegovo lučenje je usko povezano sa kardiovaskularnim sistemom, srcem i prostatom. Takođe, pojačava imuni sistem, smanjuje rizik od srčanog udara i moždanog udara, sprečava razvoj osteoporoze i dijabetesa, čime igra ključnu ulogu u očuvanju opšteg zdravlja.


Na samom kraju, evo mog slučaja - godine, kilaža, aktivnost, nivo testosterona:


U 63. godini imam istu težinu kao i sa 20 godina. Što se ishrane tiče, ne samo da ne vodim računa, već slobodno mogu reći da se hranim izuzetno nezdravo. Burek u pekari je redovan obrok, a slatkiše unosim u nenormalnim količinama.

Trčim 3 puta nedeljno, 2 puta po 6 km i jednom 9 km. Čisto promene radi, jednom godišnje se prijavim i istrčim polumaraton. Nakon svakog trčanja odradim 3 serije zgibova, a ostalim danima radim malo sklekove, čučnjeve, trbušnjake i slično.

Poslednjih, valjda 6 godina, proveravam nivo testosterona zajedno s krvnom slikom, i do sada se uvek kretao oko 20 (na skali od 6.68 - 25.7 nmol/L).
Krvna slika i pritisak su u redu, i pu, pu, pu, meni bar nije poznato da imam bilo kakav zdravstveni problem.

Potpuno sam ubeđen da je za takvo stanje stvari najpresudniji faktor upravo nivo hormona.

Ljudi

Dočekasmo novu godinu kod Vuka I Mine u Dubaiju.
Vuk je doduše bio u Meksiku, Mina je skoknula do Beograda, a Zorica i ja se uputismo na doček nove godine ispred Burj Khalife.

Sam vatromet u ponoć na tom mestu je nešto zaista spektakularno, a za mene je najfascinantnije bilo to što sam 31 decembra u ponoć bio u gilipterci na +26 C 🙂

Međutim, za Zoricu i mene najjači utisak ne samo sa dočeka, nego sa celog ovog putovanja će definitivno biti upoznavanje ovog mladog bračnog para iz Pakistana.
Jaser živi u Dubaiju vec valjda 15 godina. Kada je došao nije znao ni jednu reč na Engleskom i oko 10 godina je radio kao vozač. Sada ima svoju firmu, uređuje štandove firmama za expo. Rija radi neki dizajnerski posao od kuće.

Venčali su se pre 3 godine, a inače su i u nekoj rodbinskoj vezi. U Pakistanu samo donekle imaš mogućnost izbora bračnog druga, ali u krajnjoj odluci glavnu reč imaju njegovi i njeni roditelji. Sasvim slučajno smo se sreli tu ispred Khalife i upoznali nekoliko sati pre ponoći. Gornja fotografija je snimljena možda pola sata pre ponoći, kada je taj pločnik već bio pretrpan sa ljudima.

U jednom trenutku su nas pitali kako smo došli I kako se vracamo nazad do stana. Kroz tu gužvu nisam hteo da dolazim Vukovim autom pa smo došli metroom. Nazad ćemo isto metroom ili taksijem.
Riya je prenela da će nas povesti kolima, a Jaser je nešto kasnije dodao da će nas prethodno odvesti na večeru u jedan Pakistanski nacionalni restoran.
Rekoh - OK, ali pod uslovom da ja platim račun, na šta se on samo nasmešio

Pričali smo o životu u Dubaiju, o Pakistanu, Bogu, Rumiju,...
Kada je konobar na kraju došao, izvadio sam karticu, ali je on skočio sa stolice, nije hteo to da dopusti i platio je račun. Odatle su nas odvezli do stana iako nije bilo potrebe za tim.

I sada razmišljam - od svih stvari koje dobijamo od putovanja, upoznavanje ljudi je možda čak i najvažnije.
Sa prethodnih putovanja do Dubaija, Egipta i najviše po Turskoj, nosimo izuzetno pozitivno mišljenje o svim Muslimanima koje smo tada sretali.

Ali ne radi se samo o Muslimanima. Pored ovog para, sada smo kod Vuka upoznali I gospodina Irosh Chanaku iz Sri Lanke. Gospodin Irosh je Budista. Isto kao i sa Jaserom, krenuli smo u konverzaciju kao da se znamo vec godinama.

Primetio sam da priča o Rumiju uvek može da bude neki zajednički imenitelj u uspostavljanju kontakta, bilo da pričate sa nekim sa istoka (Budistom, Muslimanom, Jevrejom) ili sa zapada, recimo Amerikancem.

Ako na kraju može da se izvuče neka poenta iz cele ove priče, onda bi ona bila da su svi ljudi na ovoj planeti isti. To ne znači da su baš svi dobri, odstupanja svugde ima.
Ali, kod ogromne većine ćete naići na srdačnost i empatiju.

Pa šta onda može da bude osnovni uzrok svih ovih problema kojima svedočimo ?

To sigurno nisu ljudi sa druge strane granice ili drugog kontinenta.

Glavno zlo su upravo ove "naše" psihopate, veliki zaštitnici fuckin nacionalnog ponosa, interesa ili religije i svega drugoga što koriste kao sredstvo za manipulaciju masama. A mi se primamo na sva ta sranja kao mladi majmuni.

"Ako ne budete jako oprezni, mediji će vas naterati da mrzite ljude koji su potlačeni i da obožavate njihove tlačitelje" Malkom X

Zato, ljudi putujte, putujte što više. Za početak je sasvim dovoljno obilaziti sve ove lepote, koje su nam tu ispred nosa u bivšoj Yugi.
Putujte i uspostavljajte kontakte, nemojte da se ustežete da prvi pridjete i uspostavite kontakt sa ljudima sa kojima vas je put spojio